Vučić i Miloševićevo ratno nasleđe

Srbija smatra da je predajom Ratka Mladića i Radovana Karadžića Haškom tribunalu ispunila svoje obaveze kad je reč o ratnim zločinima. Odugovlačenje i polovična saradnja sa Haškim tribunalom jasno su ukazivali na činjenicu da se srpske elite nikada nisu ozbiljno posvetile suočavanju sa prošlošću. U tome je svakako, najreprezentativnija Srpska napredna stranka. NJenim dolaskom na vlast poništeni su ionako skromni rezultati na tom planu. Na delu je ne samo revizionizam, već sistematsko poricanje i relativizovanje odgovornosti Srbije za rat, genocid, etničko čišćenje i masovne ratne zločine.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je kontinuirano i veoma osmišljeno podrivao Tužilaštvo za ratne zločine, naravno, uz podršku poslanika vladajuće koalicije. Izbor novog tužioca za ratne zločine nakon što je više od godinu dana to mesto bilo upražnjeno, najbolje ilustruje strategiju o kojoj je reč. Mandat nove tužiteljke Snežane Stanojković počeo je 30. maja 2017. NJenim dolaskom počelo je definitivno uništavanje ove institucije. Tužilaštvo je i u prethodnom periodu izbegavalo bavljenje odgovornošću državnih organa i institucija, poput vojske i policije, na primer, posebno njihovih pripadnika na visokim funkcijama.

Od dolaska Snežane Stojković na tu funkciju, Tužilaštvo je takoreći prestalo da radi. Broj optužnica je drastično opao, napuštena je regionalna saradnja i ne poštuju se regionalni dogovori. Uostalom, ona je, preuzimajući funkciju tužioca za ratne zločine i najavila da će se Tužilaštvo prvenstveno baviti zločinima počinjenim nad Srbima. Bivši tužilac Vladimir Vukčević, kome je bila pomoćnica, javno je izneo ocenu da nije kvalifikovana za mesto tužioca, jer je nesigurna u odlučivanju, kao i da je bez odgovarajućih profesionalnih rezultata. NJen jedini predmet bio je sporazum o priznanju krivice vezanih za jatake Ratka Mladića. Međutim, predsednik Srbije se oglušio o to upozorenje, uprkos tome što je bilo boljih kandidata, kao što je Đorđe Ostojić, vrsni tužilac u slučaju ubistva premijera Đinđića.

Upravo ovih dana smenjen je zamenik tužioca Svetislav Rabrenović, koji je pre nekoliko meseci preuzeo istragu o ubicama Ajše Šabanović u Bijeljini, u proleće 1992. i praktično oživeo proces koji je započet 2015. Tada je kćer Ajše Šabanović, Alma Pecković, podnela krivičnu prijavu protiv N. N. lica za ubistvo majke, pored čijeg leša su bila i tela tela Abdurahmana Pajazita i njegove žene.

Ubica je prepoznat zahvaljujući čuvenoj fotografiji Rona Haviva na kojoj pripadnik „Arkanovih tigrova“ šutira ubijene civile u Bijeljini. Prema pisanju Danasa, postupci tužioca Rabrenovića davali su nadu porodici ubijene Ajše, da će se slučaj pokrenuti sa „mrtve tačke“. Novopostavljeni tužilac za ovaj slučaj Ognjen Đukić već pokazuje neprofesionalan i nehuman odnos prema porodici žrtve, odbijajući da direktno priča sa njom.

Upadom parapolicijske jedinice Željka Ražnatovića Arkana, poznatih „Tigrova“ u Bijeljinu, 1. aprila 1992, počeo je rat u BiH, ubijanje i etničko čišćenje bosanskih muslimana i sprovođenje plana o stvaranju Republike Srpske. Optužnice Haškog tribunala terete srpske snage, naročito specijalne jedinice Državne bezbednosti Republike Srbije da su od marta 1992 – 1995, počinile zločine u nizu bosanskih gradova i sela, uključujući i Bijeljinu. (Haška optužnica protiv Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića je šira od navedenog.)

U skladu s državnom politikom negiranja genocida, Tužilaštvo opstruira i suđenje izvšiocima srebreničkog genocida, optuženih za ubistvo 1.313 civila u poljoprivrednoj zadruzi Kravica. Porodice žrtava su se nadale brzom okončanju procesa kad je u junu 2016. optuženi Dragoslav Parović priznao zločine, te praktično optužio i ostale učesnike zločina u Kravici. Međutim, ubrzo posle toga, sud je obustavio postupak, jer je, navodno, optužnicu podnela neovlaštena osoba. U to vreme nije bilo imenovanog tužioca za ratne zločine, s čijem postavljenjem se očigledno namerno odugovlačilo i što je iskorišćeno za prekid procesa.

Suđenje je ponovo počelo u martu 2018. Ali, kako i pod kojim uslovima? Svi optuženi za genocid brane se sa slobode. Suđenje je odlagano više puta iz „procesnih“ razloga. Parović se više nije pojavljivao na suđenju jer je pokušao samoubistvo. Protesti članova Srpske radikalne stranke ispred i u sudnici redovno ometaju suđenje. Prisustvuju i njihovi čelnici Vojislav Šešelj i Vjerica Radeta, čije je izručenje tražio Haški tribunal baš zbog zastrašivanja svedoka. Jedan od tri zaštićena svedoka, čiji su iskazi ključni u ovom procesu, obavestio je sud da odustaje od svedočenja, jer je uprkos merama zaštite dobijao pretnje zbog čega se plaši za svoju porodicu. Predsednik sarajevskog Udruženja žrtava i svedoka genocida Murat Tahirović smatra da je „kažnjavanje za zločin u zadruzi Kravica nepovratno izgubljeno“.

Tužilaštvo ignoriše činjenicu da optuženi ili osuđeni za ratne zločine pred sudovima drugih država uživaju slobodu u Srbiji. Na primer, to je slučaj s ratnim ministrom policije Republike Srpske Tomislavom Kovačom, koji je u BiH optužen za genocid u Srebrenici. Na osnovu međudržavnih sporazuma Srbija bi trebalo da preuzme ovaj slučaj i zatraži dokumentaciju od bosanskog suda. Na slobodi je i komandant Taktičke grupe „Ozren“ Vojske Republike Srpske Novak Đukić, koji je, takođe u Bosni, osuđen na 20 godina zatvora zbog granatiranja Tuzle u maju 1995, kada je poginula 71 devojka i mladić.

Brojni primeri pokazuju da Tužilaštvo ne ispunjava nacionalnu strategiju za suđenje ratnim zločincima, da podnosi nepotpun i neiskren izveštaj o tome da li su sve optužbe adekvatno istražene. Takođe, na delu su beskrajna odugovlačenja praktično svih postupaka zbog „proceduralnih“ razloga (najčešće zdravstveno stanje optuženih), netransparentnost u radu, odbijanje tužiteljke da razgovara sa profesionalnim novinarima.

Postoji i ozbiljna pretnja da će OEBS prestati da prati suđenja za ratne zločine u Srbiji. Iako su lokalne nevladine organizacije, poput Fonda za humanitarno pravo, dovoljno stručne za praćenje ovih suđenja, odsustvo međunarodnog monitoringa može ugroziti opstanak ove institucije. Odbijanjem da se distancira od Miloševićevog nasleđa Srbija se samoizolovala i okrenula leđa regionalnoj saradnji i normalizaciji odnosa. Istrajavanjem na poznatim aspiracijama samo produžava i agoniju Srbije.

Autorka je izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji