Kada je Aleksandar Vučić izgovorio da građanima koji protestuju neće ispuniti ni jedan zahtev pa ma ih bilo i pet miliona na ulicama, rekao je sve o sebi, a i o nama.
Predstavio je dokle je dosegao u svojim snoviđenjima i koliko je iskoračio iz realnosti. Prateći svoju zvezdu vodilju transformisao se u brojne oblike vlastoljubivih bića, da bi stigao do onoga koji zadovoljava sve kriterijume ekstremne egocentričnosti i narcisoidnosti.
Od, uslovno, izabranog predsednika uslovno sekularne i demokratske države, premetnuo se u bogočoveka, koji je u pre hrišćanskoj eri raspolagao životima i dobrima na teritoriji koju je, zahvaljujući božanskom diskursu, zauzimao. Takvi ljudi su verovali u svoje nadnaravno poreklo i u svoje božanske rođake. Aleksandar Vučić ne veruje u bogove, ali veruje da poseduje atribute božanstva. Otkrivao ih je postupno dok je razvijao i u praksi proveravao širok repertoar manipulacija, obmana, prevara i laži.
Nedostatak otpora i suočavanja sa drugačijim percepcijama i objektivnim poretkom događanja i sadržaja, uslovili su prestrukturiranje psihičkih instanci. Izbrisane su fragilne granice između sistema koji mere odnos prema sebi, drugima i okruženju. Tada se oslobodio potencijal posvećen sopstvenom biću, nadrastao ostale, prestao da se ogleda u drugima i gleda u sebe, postao dovoljan sam sebi i samozadovoljan.
Nastavljao je da raste podstican infantilnim snovima i sadržajima podsvesnih sfera koji su iz svesti brisali sve realne premise i usađivali imaginarne i fiktivne. Takvim mehanizmima su se učvršćivale i nadograđivale patološke osobine koje su potisnule racionalno i logičko mišljenje, a umesto njih ustoličile u ličnosti predominantno stanje haosa sačinjeno od osećanja omnipotentnosti, mesijanskih ideja i esencijalnog zla.
Postao je spreman za ostvarenje svog sna, da zauvek ostane glavni i jedini. Pošto ovo nije stari vek i u okruženju funkcionišu zajednice koje ne priznaju bogove u ljudskom obličju zadržao je instituciju izbora koju je prethodno obesmislio i relativizovao. Trudi se da iz medijskog prostora izgna političke protivnike i da ih njegove sluge predstave javnosti kao lopove i izgrednike, a političke partije kao organizacije koje spremaju državni udar.
Sva zlodela koja njegovi satrapi čine drugima pripisuju onima koji su ih odavno razotkrili i koji ne pristaju da ćute. Tako koncipirana izborna pravila izgledaju kao atletsko nadmetanje u kome su jednom broju trkača vezane noge dok su drugi, u punoj kondiciji, dobili pravo da krenu ranije. Legitimitet takvoj izbornoj farsi daju brojne stranke koje je Vučić napravio, ili ih je pridobio različitim oblicima beneficija.
Za sedam godina vladavine uspeo je da razori i obesmisli sve državne sisteme, ekonomske, kulturne i biološke potencijale. Za sedam godina građani su se u velikom broju predstavili kao podanici, nespremni da prepoznaju šta im se događa. Osobe sa autoritarnom svešću se osećaju sigurno u sistemu u kome jedan odlučuje, a ostali slušaju. Neki su izabrali da se plaše, jer ih strah oslobađa potrebe da misle konstruktivno i deluju slobodno. Jadan broj „gleda svoja posla“ trudeći se da budu nevidljivi i nečujni pokušavajući da sačuvaju svoj biološki integritet. Za drugačiju vrstu integriteta ne poseduju psihičke potencijale, ili nisu imali uslova da ih steknu. Oni koji su mogli da anticipiraju naš hod u propast do skora nisu uspeli da pronađu istomišljenike i sa njima razviju osećanja pripadnosti i solidarnosti.
Danas, u aktuelnom preseku vremenske ravni, veliki broj građana uspeva da pokaže zajedništvo i odlučnost, što veoma uznemirava Aleksandra Vučića. Slili su se i drugi, po Vučića negativni faktori koji združeno atakuju na njegove snove. Došlo je vreme da mu, svi mi kojima neće da ispuni ni jedan zahtev, odgovorno poručimo da nismo bili niti ćemo biti deo njegovih morbidnih snova.
Autorka je nezavisna odbornica u Skupštini grada Vršca
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
