Vučić i politički daltonizam

Otrežnjujuća je istina da je opozicioni arsenal ispražnjen i da samo jedinstvena opozicija može da zada ozbiljan udarac.

Na njenom razbijanju radilo se uporno, neprekidno i temeljno. Jer Vučić neće biti upamćen kao ideolog (njemu nijedna ideologija nikada nije bila bliska), ni kao reformator (možda kao deformator, uspeo je da deformiše sve što ga je dočekalo na prestolu), ni kao državnik (Srbija će posle njega ostati kao preparirani trofej, ljuštura čiji je sadržaj isisala napredna pantljičara), već kao vlastodržac.

On je sve svoje kapacitete, fizičke, mentalne, finansijske stavio u službu opstanka na vlasti. Taj iscrpljujući maraton ostavlja na njemu vidljive telesne i psihičke posledice, pa sve češće izgleda da su mu potrebni ne politički, već medicinski saveti.

Primarni zadatak tokom izbornog intermeca je diskreditovati političke protivnike, ritualno žrtvovati tabloidnoj rulji svakog ko pomisli da postane konkurent, a pred izbore probuditi uvek dostupne i dobro raspoređene „spavače“ i uz pomoć njih skandalizovati, deprimirati i pasivizirati opozicione pristalice.

Izbore 2014. godine Demokratska stranka je dočekala raspolućena i obezglavljena. Podmetnuta je priča da Tadić može krenuti putem Tomislava Nikolića – da napusti omraženu stranku, da je odbaci kao teret, da svojim ličnim poštenjem i političkom katarzom napravi otklon od njene kriminalne prošlosti i svoju budućnost nastavi u Novoj demokratskoj stranci. Taj predizborni hibrid imao je zadatak da uradi DS-u isto ono što su naprednjaci uradili matičnoj SRS da preuzme infrastrukturu i većinu članstva, proseje rukovodstvo kroz sito čiju bi gustinu određivao Vučić i revitalizuje ideju moderne, građanske, socijaldemokratske stranke koja bi vremenom postala protivteža modernoj, građanskoj desnici na vlasti.

Ali, niti je SNS ikada bila projektovana da postane moderna, još manje građanska, niti je Tadić ikada shvatio razloge svog poraza.

I tako je te 2014. godine Vučić i formalno preuzeo premijersku poziciju, a naprednjaci probili magičnu crtu od 50% podrške iznad koje su i dan-danas, što im je omogućilo da izmutiraju u „opštenarodni“ pokret ili savremeni oblik SSRN-a.

Dve godine kasnije tragovi opozicione solidarnosti pokazani su tek po završetku izbornog procesa. Onu binu ispred RIK-a koja je izdržala na sebi zajedno predsednike DS-a, DSS-a, Dveri, DJB-a, SDS-a, LDP-a, LSV-a trebalo bi odneti u muzej savremene umetnosti, jer je takav eksponat ređi od skupocenih rariteta nacionalne arheološke zbirke.

Predsednički izbori bili su nova prilika, jer Vučićev autokratski sistem burbonskog tipa demontira se jedino dekapitacijom. Saša Janković nije uspeo da oko sebe okupi sve anti-AV snage, što zbog harvardske sujete, što zbog avanturizma mnogobrojnih političkih egzibicionista, od kojih je Beli Preletačević delovao najozbiljnije.

Na beogradskim izborima Srbi su propustili šansu da preteknu sapatnike iz Budimpešte i Istanbula. Kao što je Jeremić zavaran laskanjem profesionalnih takojevića i naručenim istraživanjima, sličnu grešku je ponovio Šutanovac kada Demokratsku stranku nije pridružio Đilasovom bloku, već se opredelio za soliranje uz kumovsku tercu bivšeg predsednika i đilkoško verglanje bivšeg premijera.

Ova presudna 2020. godina (i po nas i po svet) daje opoziciju šansu da kroz jedinstvo Saveza za Srbiju spoji aktivnu snagu svojih glasača i pasivnu podršku tradicionalnih apstinenata. Ta rezonanca koja se može ostvariti dovoljnom amplitudom neizlaznosti je jedina snaga koja može uzdrmati blindiranu naprednjačku tvrđavu.

Zar ima nekog ko ne shvata da Vučić ne podnosi pluralizam i da pati od neizlečivog političkog daltonizma?

On ne mrzi Demokratsku stranku, on mrzi demokratiju. On deli i na podelama vlada. On u protivnicima vidi krvnike, a izborni poraz kao smrtnu opasnost. Najgore je što to radi sa pozicije predsednika koja po ustavu mora biti kohezivna, arbitrarna i integrativna. On uporno i neumorno kopa rovove između građana, jer je političku karijeru započeo tokom jednog građanskog rata, a izgleda da želi da je i završi u sličnom ambijentu.

Tokom predizborne kampanje ne sme mu se dozvoliti da bezobrazno prisvaja pravo na moralnu superiornost, da nameće teme na kojima lako poentira i da prilagođava narativ po sopstvenom nahođenju. On mora izgubiti moralnu bitku, pre nego ona politička i otpočne.

Takođe, birači se ne smeju prepustiti ravnodušnosti neizbežne sudbine. Prvi put ona tragična, autodestruktivna fraza „svi su isti“ ovog puta može postati ubojiti bumerang. Da, svi su isti, svi oni koji izlaze na izbore, jer stavljaju lične interese iznad opštih.

To, uz neophodnu zadršku, važi i za šabačkog Garija Kupera i paraćinskog „heroja ulice“ koji žele da očuvaju svoje „ostrva slobode“, nasuprot nas, još bolje – rame uz rame sa nama, koji želimo da isušimo močvaru i da Srbiju od ostrvske pretvorimo u normalnu državu. Oni se naravno ne mogu svrstati u istu ravan uz neuverljive, šmirske Klint Istvude okupljene u „Srbija 21“ koji su pristali da za „šaku dolara“ odigraju zadnju rolu sa kojom odlaze u suton.

Ovo neophodno jedinstvo ne znači i jednoumlje. Svi su svesni svojih razlika, ali najveći među nama je rekao – ja nikada neću igrati na razlikama, hajde da nađemo način borbe u kojoj svi možemo da dobijemo, ima toliko stvari koje možemo da uradimo u saradnji, hajde da oborimo ovaj režim, pa kada to uradimo onda ćemo da se delimo. Taj putokaz mora da bude pred očima svakog demokrate pred presudnu sednicu Glavnog odbora.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke i lekar