Vučić ima neograničenu vlast, ali ne i moć

A zato vreme nekadašnji saborac tih huligana Aleksandar Vučić polaže zakletvu kao predsednik Srbije, zaklinjući se Bogu i pretvarajući tako Republiku u pravoslavnu džamahiriju. Niko više nema prava da ćuti i mirno, ponizno i pokorno, gleda kako Aleksandar Vučić od Srbije stvara svoj privatni posed. Njegovo udruženje zvano SNS zarobilo je i opustošilo sva javna preduzeća.

Prodali su ili su vlasnici ili suvlasnici kompletne srpske privrede i poljoprivrede, svih prirodnih resursa i zato svako ko radi na tome da se takva vlast smeni na izborima, njegov je saučesnik u uništavanju države. Najnoviji slučaj bez presedana u političkoj istoriji Srbije jedan je u nizu državnih udara koje je Vučić izveo za deset godina neograničene vladavine. I još gore od toga.

Državni udar je za društveni organizam isto što i moždani udar kod ljudi. Život čoveka se pretvara u virtuelnu stvarnost, u nešto što je nestvarno, imaginarno, zapravo u privid života. Studirao sam političke nauke i verujte mi kad kažem da takvo fingiranje, simuliranje i glumatanje demokratskih procedura, takvo desetogodišnje opsenjivanje prostote, nije zabeleženo u političkoj istoriji čovečanstva.

Samo u Srbiji državni udar se izvodi pred jednopartijskim starim raspuštenim sazivom Skupštine, uz fanfare, aplauze i ovacije sledbenika, bez obzira što je čitava ta predstava režirana, nameštena i plaćena. Jer sve to vreme njegovi politički oponenti u borbi za vlast, drže se političkih metoda borbe i ne pada im na pamet da, pošto je on uništio institucije, vaninstitucionalnim pritiskom uz pomoć građana, nateraju samodršca da se u Srbiji formira vlada nacionalnog spasa.

Većina građana više ne može ni da ga gleda ni da sluša svakodnevna plitkoumna blebetanja njega i njegovih, ali ima mnogo onih njemu sličnih kojima je on zvezda vodilja. Najuspešniji od svih takvih nameštenika van politike, selektor fudbalske reprezentacije Dragan Stojković Piksi, na primer, nastavlja da doprinosi prividu normalnosti, ne shvatajući da samodržac ima svoj paralelni svet u fudbalu od koga je zavisan bez obzira na rezultate reprezentacije. Znao sam da će Srbija izgubiti od Norveške onoga časa kad sam pročitao nadobudni odgovor selektora Piksija na pitanje novinara kako zaustaviti norveškog golgetera Halanda, koji igra u Bundesligi. Pokušao je da bude duhovit kontra pitanjem: Ko je taj Haland? Imamo mi Mitrovića.

Sve je naime u FSS na nivou svesti bivšeg Vučićevog predsednika i kuma, nepismenog Slaviše Kokeze. A znate li kakva je to svest? To su ljudi koji, dok vi ovo čitate, na svoje bankovne račune slažu nove milione naših para, pevajući u sebi himnu tog primitivnog srpskog sveta: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.“ Dragan Stojković Piksi nastavlja tamo gde je stao nekadašnji telohranitelj i kum Vučića, Slaviša Kokeza.

Kao da nije čuo da je Kokeza smenio selektora Muslina zato što nije hteo da na Svetsko prvenstvo u Rusiji vodi Nemanju Radonjića, tadašnjeg omladinca Crvene zvezde, jer i on redovno poziva u reprezentaciju tog momka koga su oterali iz Olimpika, Herte i Benfike. A u stvari ne samo da je čuo nego i zna da je menadžer tom igraču sin predsednika svega postojećeg u Srbiji. Kakav je taj Vučićev paralelni svet u fudbalu od koga on zazire i Piksi je mogao da vidi na finalu Kupa na Stadionu „Rajko Mitić“.

Taj svet čine vođe parapolicijskog udruženja navijača zvanog Delije. Ti saradnici Službe i kolege kriminalaca poznatih kao vođe navijača Partizana Saleta Mutavog i Velje Nevolje, po drugi put za deset godina vladavine, pokazuju da Vučićeva vlast može biti neograničena, ali ne i njegova moć. Pre deset godina su parolom preko celog severa Marakane poručili da Zvezda nije državna nego njihova, a na finalu Kupa poruka je glasila „Piksi nije naš nego Vučićev selektor“. Eto u kakav je polusvet ušao Dragan Stojković Piksi prihvatajući poziv Vučića da vodi srpski fudbal ne samo na terenu već i u administraciji.

Doživeo je da ga „Tribina“, kako Zvezdin direktor Terzić naziva neformalne vlasnike Zvezde, izbriše sa spiska Zvezdinih zvezda i da se po njihovom naređenju ni jedan jedini navijač ne pojavi na severu i jugu Marakane na utakmici Srbija – Norveška.

Ne pomaže čak ni to što pokušava da bude kooperativan, pa pored pulena Kokezinog kumčeta Radonjića poziva u reprezentaciju, po zahtevu Tribine, i mladog Erakovića, štopera Crvene zvezde kome treba dići prodajnu cenu. Narod za tako nešto ima fantastičnu izreku: „Ko s đavolima tikve sadi o glavu mu se obijaju“.

Autor je novinar