Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKICNaša politička praksa svakodnevno pokazuje koliko je bio u pravu Nikolo Makijaveli kad je tvrdio da u politici ne vrede etički principi (delo „Vladalac“). A za etiku su najčešće gluvi oni koji su na vlasti.
Pamtimo kako su pre neku godinu Aleksandar Martinović i Milenko Jovanov „razapinjali“ Vučića, a danas ga kuju u zvezde. Pitamo se da li je današnji Vučić isti onaj od pre nekoliko godina ili je toliko napredovao pa su se žestoki kritičari pretvorili u umilne hvališe.
Aleksandar Martinović je nekad govorio da je Vučićev SNS mafijaška stranka, da bi kasnije slavodobitno u Skupštini pokazivao kopiju Vučićevog indeksa sa ocenom 9. Milenko Jovanov nekad je na Vučića bacao drvlje i kamenje, a danas mu peva ode:
„Govor predsednika Vučića u Generalnoj skupštini UN je važan trenutak u borbi Srbije za pravo na slobodu, nezavisnost i teritorijalnu celovitost.“
Nije zaostajao ni Miloš Vučević (Vučiću je Srbija sve), a naravno ni Ana Brnabić (Vučić je govorio iz duše celog naroda). Papagajski hor bio je skladan, ali niko iz toga hora ne priča na kakav je odjek taj govor naišao u svetu i koliko je on pomogao „teritorijalnoj celovitosti Srbije.
A Aleksandru Vučiću ti hvalospevi, očigledno, gode. Ohrabruju ga da nam ne izlazi iz kuće. Oči i uši su nam pune njega. Žali mi se prijatelj: „Pokvario mi se televizor. Koji god program uključim, svuda Vučić. I nema majstora koji može da otkloni taj kvar.“ U neku ruku Vučić je tragična ličnost, a sam je proizveo svoju tragiku. Stvorio je udvoričko okruženje u kome se ne čuje suprotno mišljenje. Nema nikoga da kaže „stani, kud si se zaleteo, povuci kočnicu“.
A najava političkog pokreta u Srbiji bila je zaletanje, donkihotski juriš na vetrenjače. Neslaganje blagotvorno deluje, pomaže da se problem sagleda sa svih strana i da se nađe najbolje rešenje. A pohvala, naročito ona horska, često je opasna zabluda, pogubna jer navodi čoveka da misli da je vredniji i veći nego što stvarno jeste.
U SNS-u kritika ne postoji, a ona koja dolazi iz opozicije unapred se odbija, a kritičari su najčešće, pljačkaši, lopovi, lažovi. Kad se pojavi neka oštrija ocena Vučićevih stavova i postupaka, u odbranu stupa papagajski hor koji štiti lek i delo vođe. Dirigent je predsednica Vlade.
Vučić ne shvata da su karikatura i aforizam najjezgrovitiji komentari vredniji i jasniji od tekstova Vučićevih komentatora. Posmatrajte Vučića na konferenciji za medije.
Na neprijatna pitanja on uopšte ne odgovara nego priča o onome što je unapred spremio. Novinare deli na svoje i one „druge“ koje ume i da vređa. On sam gradi sebi spomenik, priča kako radi 25 sati dnevno jer za njega ustaljena podela na dan i noć ne postoji. On govori mnogo i opširno i često ponavlja iste stvari.
Treba ga podsetiti na Konfučijevu misao: „Priroda nam je dala po dva oka i po dva uha a samo jedan jezik, da bismo mogli više gledati i slušati a manje govoriti, jer se nikad ne može reći toliko mudrosti koliko se može prećutati gluposti.“
Vučića treba osuđivati jer misli da sam može sve, ali ga treba i sažaljevati. Seneka kaže: „Kada vidim da si veoma hvaljen od strane naroda, kada tvoje pojavljivanje prate klici odobravanja i aplauzi (poput onih koje dobijaju glumci), kada ti cela država, čak i žene i deca, pevaju hvalospeve – kako da te ne sažaljevam? Znam kojim si putem išao da bi stekao takvu popularnost.“
Autor je profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
