Vučić je javnu funkciju podredio svojoj partiji

Dok je u mandatu, on, po članu 115 Ustava, ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost. Ako ih obavlja, u sukobu je interesa koji je zabranjen članom 6 Ustava. Da li takav sukob postoji kad je predsednik države i u mandatu predsednika političke stranke?

Ustav, po članu 55 stav 1, jemči građanima slobodu političkog sindikalnog i svakog drugog udruživanja. Koristeći ovu slobodu, građani se udružuju i u političke stranke radi demokratskog oblikovanja političke volje i učešća na izborima, što je određeno članom 2 Zakona o političkim strankama. Pošto nastaje udruživanjem građana, politička stranka ima privatnopravni karakter zbog kojeg se finansiranje njenog rada i zasniva na sredstvima od članarine, priloga, nasledstva, legata, prihoda od imovine i zaduživanja kod domaćih finansijskih organizacija.

Ali, politička stranka čiji su članovi i narodni poslanici, ili odbornici, koristi i javna budžetska sredstva zavisno od broja mandata dobijenih na izborima, što je predviđeno članom 20 Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.

U meri kojom se finansira iz javnih izvora, politička stranka ima i javnopravni karakter, što njene članove – nosioce vlasti u predstavničkim organima i telima, legitimiše i kao javne funkcionere. Budući da su oni izloženi i stranačkim uticajima, njima se uvećava rizik mogućih sukoba interesa.

Taj rizik postoji ne samo kad isti subjekt vrši dve javne funkcije, nego i kad vrši javnu i kakvu drugu funkciju. Na to upozorava odredba člana 6 stav 1 Ustava, po kojoj „niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama…“, a takve su i stranačke. Sukob interesa između javne i stranačke funkcije ima u vidu i član 5 stav 4 Ustava, koji predviđa da: „političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“. Ova zabrana ima poseban značaj kad isto lice obavlja i državnu, odnosno javnu i stranačku funkciju.

Do sukoba interesa može doći i zbog istovremenog vršenja državne, odnosno javne funkcije, s jedne, i poslova ili privatnih interesa nosioca funkcije, s druge strane Na to upozorava opet član 6 stav 1 Ustava da „niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju u sukobu sa njegovim (…) poslovima ili privatnim interesima“. Kad je reč o poslovima, član 30 st 1 i 2 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije predviđa da funkcioner ne može obavljati drugi posao, odnosno delatnost za vreme vršenja javne funkcije koja zahteva puno radno vreme ili stalan rad, osim naučnoistraživačkog rada, nastave ili kulturnoumetničke, humanitarne i sportske delatnosti. Kad je reč o privatnim interesima, član 27 stav 1 istog zakona predviđa da je funkcioner dužan da javni interes ne podredi privatnom, a takav je, videli smo, i stranački interes.

Sve ovo važi i za aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Kad je on izabran na tu funkciju, svojim skromnim ovlašćenjima šefa države samovlasno je pridodao i kompletnu moć Vlade, na čijem je čelu ranije bio, tako da sada, umesto vlade, on utvrđuje i vodi politiku zemlje, a zalazi i u ovlašćenja parlamenta (najavljujući donošenje ili ukidanje zakona) i u ovlašćenja pravosudnih organa (saopštavajući ko jeste, a ko nije učinilac kažnjivog dela).

Koristeći moć koju ima, svoju javnu funkciju podređuje interesima stranke na čijem je čelu: kad parlamentarne izbore raspisuje tek pošto njegova stranka odredi vreme koje joj najviše odgovara; kad nalaže ili pristaje da se njegovo ime nađe na stranačkim izbornim listama svih nivoa; kad on ili lice iz njegovog kabineta agituje za kandidate sa tih lista; kad od Srba na Kosmetu traži da glasaju isključivo za „Srpsku listu“ na kojoj su isključivo članovi njegove stranke; kad lično učestvuje u političkim kampanjama njegove stranke kojim kompromituje dužnost da izražava državno jedinstvo; kad uličarski vređa pripadnike opozicionih stranaka, kao da nisu deo državnog jedinstva o kojem treba da brine.

Predsednik je zakoračio čak i u sukob interesa sa samim Ustavom, najavljujući priznanje surogat države Kosovo čim sa kosmetskim Albancima postigne „kompromis kojim Srbija dobija nešto“, iako po Ustavu mora štititi državno jedinstvo u celini, na šta ga obavezuje i zakletva da će „sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju, kao njen sastavni deo“.

Na osnovu rečenog, može se zaključiti da predsednik podstiče sukobe interesa umesto da ih suzbija. Time nanosi štetu i vladavini prava.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji