Vučić je priredio najogavniju predstavu, vrativši nas u vreme kosovske bitke: Lični stav lekarke iz Vršca

Rezoluciju o Srebrenici je vešto iskoristio da iznova nahrani svoju nikad zadovoljenu glad za gratifikacijama. Zbog te patološke osobine svoje razuđene ličnosti sve nas je uvukao u svoje prljave i sumanute igre.

Rezolucija mu je najpre poslužila da nas danima zastrašuje njenim sadržajem, koji navodno označava najstrašniji događaj u istoriji Srbije.

Sa svojih televizija i preko štampanih medija, većini stanovnika , koja mu veruje, poručio je da to što neki tamo, svetski moćnici, mogu da izglasaju predstavlja poništenje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Taj akt će nas, kao leprozne, izgnati iz civilizacije i skrajnuti nas sa našeg prosperitetnog puta. A, sve to, ti iz belog sveta, čine jer smo slobodoljubivi, nezavisni, jedinstveni, i ne želimo da se podredimo njihovoj dekadentnoj i licemernoj politici.

Danima je Vučić neumorno, neodmereno, sumanuto, podlo i proračunato pričao, kako bi, već ozbiljno sluđeno i dezorijentisano stanovništvo, potpuno stavio pod sopstvenu kontrolu. Ti koji su ga slušali i poverovali mu, doživeli su da će se tamo u nekim Ujedinjenim nacijama sastati mrzitelji svekolikog srpskog naroda da na osnovi sopstvene snage i brojnosti osude sve Srbe na uništenje.

Prestravljeni takvom mogućnošću, nesposobni da upotrebe minimum racionalnog mišljenja, sa potpunim neznanjem o smislu predloženog akta, regredirali su na još niži nivo funkcionisanja. Osetili su nagonsku potrebu za zaštitom i čvrsto se sabrali oko predsednika. Njihova bedna svakodnevica i teskobno sirotinjsko življenje postali su irelevantni pred mogućnošću da budu optuženi za genocid.

Očekivano, oni nisu pročitali tekst predložene rezolucije, niti su ikada shvatili šta se u Srebrnici zbilo. Kad ih je tako „preparirao“, podlac, Vučić je priredio najogavniju predstavu, vrativši sve nas u vreme kosovske bitke, čiji mitološki elementi zauzimaju značajan prostor našeg kolektivnog nesvesnog. Beskrupulozno se poigravajući sa tom matricom stradalnika „za krst časni i slobodu zlatnu“ uključio je patrijarha i neke vladike Srpske pravoslavne crkve da mu asistiraju u još jednom činu ekstremnog besčašća.

Kao što je u epskoj pesmi kosovskog ciklusa, tamošnji crkveni velikodostojnik pričešćivao junake pred odsudnu bitku, tako je i aktuelni patrijarh održao moleban za uspešnu misiju predsednika pred put u Njujork. I to se nije odvijalo u tišini verskog predavanja molitvi Bogu, nego pred svim kamerama Vučićevih televizija.

Učestvujući u ovom besmislu patrijarh je preneo poruku vernicima da im je dužnost da se svrstaju uz predsednika, koji sam, kao David protiv Golijata, kreće u odsudnu bitku za sve njih. Sa tim ciljem ga je ispratio na avion i naložio da se sve crkve oglase zvonima u isto vreme. Usledila je kolektivna sramota koju je mogao da vidi čitav svet.

Na kuli, simbolu arhitektonskog varvarizma, u Beogradu na vodi, istaknut je natpis: Mi nismo genocidan narod. Takve glupave poruke ispisane su i ne drugim vidljivim mestima u gradu, a državne zastave su istaknute gde god je bilo slobodnog mesta. Predsednik, smrknuta lica, ogrnut zastavom u Njujorku i njegovi poslušnici sa istim simbolom na ramenima potrli su i najmanju nadu da ti ljudi mogu da učine bilo šta razumno, razložno i korisno.

Aleksandar Vučić i njegov groteskni prijatelj Milorad Dodik su preneli još jednu zastrašujuću poruku. Oni su se definitivno odlučili da u ovom delu Evrope ne bude nikakve saradnje, razumevanja i dobrih komšijskih odnosa. Neprestano će stvarati tenzije, napetost, izmišljati pretnje ratom i uništenjem, i tako u pokornosti, neznanju i strahu držati svoje podanike. Rezolucija im je poslužila da obznane svoje zle namere.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.