„Vučić je u svom sumanutom diskursu otišao dalje no ikada“: Lični stav Dragice Stanojlović

Ono čega se dosetio pokazalo se kao ogoljena projekcija podlaca koji prezire svoje sugrađane jer veruje da ih sve može jednostavno potkupiti sitnim novcem. Obećava im povećanje zarada i novčane „poklone“ koje će im dati od pozajmljenih sredstava koji će ovi kasnije vratiti sa visokim kamatama.

Veruje da će se razići sa ulica kad im obeća i udeli neku siću, koja će učiniti da „zaborave“ sve šta im je učinio i šta im čini. Veruje da će neki od onih koje je javno nazivao najpogrdnijim imenima prihvatiti da razgovaraju sa njim i time razbiti trenutno opoziciono jedinstvo.

Pokrenuo je i više opskurnih grupa koje je čuvao za slične situacije i sada ih uputio među protestante da svojim nasilničkim ponašanjem pokolebaju prisutne, kako bi odustali. Sve te nemaštovite poteze čini jer mu je u svest isplivalo novo i nepoznato osećanje, čiji intenzitet preti da razori njegov virtuelni svet u kome je planirao dugo da uživa. Osetio je kod okupljenih snagu i odlučnost da ne posustanu i ne odustanu.

Znao je od ranije da su mnogi prozreli načine kojima vlada, ali nikada nije osetio da se njihova spoznaja kondenzovala u snažnu silu da se odupru sve opštem sunovratu. Sve što oseća i sve što zna pod velikim su nabojem u želji da pronađe što kreativnije rešenje. Ono treba da ispuni samo jedan cilj-da on ostane tu gde jeste i to što jeste. Druge opcije ne razmatra jer su one ravne poništavanju svega u šta veruje.

A njegovo „vjeruju“ za njega je duboko, suštinsko i sveobuhvatno. On je nepogrešiv, sveznajući, svevideći, svemogući. Svi ti atributi su se lepo složili i povezali , uzdižući ga iznad realne datosti, omogućivši mu da sa divljenjem gleda u sebe i sa blagonaklonim prezrenjem na one oko sebe koji mu pomažu da održi sopstvenu blistavu sliku u čarobnom ogledalu. I kad je sve postigao i bio sve što je poželeo, i to sve kao prvi i najveći, okupilo se mnogo njih da mu kaže da mu ništa ne pripada.

Ne viču „Vučiću pederu“ i slične parole sa kojima se šalio pokazujući koliko je iznad takvih igrarija. Viču „Vučiću odlazi“ a to mu je potpuno nepojmljivo i nezamislivo.

Pa on je personifikacija Srbije, on odlučuje šta će da se ruši i gradi, koga će da nagradi a koga da kazni, kome će da daje a kome da uzima. I, sad, odjednom, bi da mu to uzmu. Naravno, on ništa ne želi da da. To je njegov svet, njegov život.

Sve zahteve sa protesta čuje kao zloslutni huk, koji njegov dezintegrisani mentalni sistem obrađuje u stravičnu pretnju usmerenu na njegov integritet. Te projektovane slike verbalizuje optužbama i konstatacijama da neko želi da ga ubije, ali ne Aleksandra Vučića kao personu, već Aleksandra Vučića kao čuvara Srbije i njenih temeljnih vrednosti.

U svom sumanutom diskursu otišao je dalje no ikada. Pominjući „ustaše“ koje će ga ubiti opominje da će iza njega ostati njegov brat i deca spremni da se žrtvuju za „svetu misiju“ odbrane, predstavljajući sve njih kao dinastiju, koja brani bogom dano pravo na presto njegovog „carstva“.

Kad se stigne do takvog patološkog, psihotičnog zaključka jasno je do kog nivoa je dosegla društvena kriza. Sa jedne strane je neuračunljivi apsolutista sa neograničenom vlašću, okružen i podržan zločinačkim asistentima koji su prigrabili ekonomske i prirodne resurse i delom ih razdelili svojim slugama, a sa druge strane su građani, otrežnjeni smrću osamnaestoro dece. Ta nesreća je svakom koje na ulicama i mnogima koji još uvek oklevaju, jasno pokazala svoje zastrašujuće lice i poručila da više nema odstupanja.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.