Vučić jedini krivac za energetski kolaps

Naime, tog dana je imao sastanak sa Putinom vezano za novi ugovor o zemnom gasu koji je Srbija trebala da potpiše.

Danima pre toga trajala je kampanja u režiji predsednikove dramske sekcije o tome kako će Srbija dobiti najpovlašćeniji mogući status i ugovor kakvog nema nigde na svetu.

Da stvar bude paradoksalna do kraja, naša država je od Rusije zaista i dobila ponudu za ubedljivo najpovoljniji ugovor kako po ceni i načinu plaćanja, tako i po količinama koje bi nam bile isporučivane.

Međutim, ta ponuda se nije uklapala u medijsku kampanju pa je Vučić bez konsultacija sa bilo kojim stručnjakom odlučio da zatraži od Putina da se nastavi stari ugovor do juna meseca 2022. godine kako bi on do izbora mogao da maše sa pričom da imamo cenu od 270 dolara za hiljadu kubnih metara gasa, dok drugi plaćaju nekoliko puta veću cenu.

I pored ubeđivanja od strane domaćina da je za srpski interes mnogo bolje da se pravi novi desetogodišnji ugovor na cenu od nepunih 500 dolara za hiljadu kubika gasa i za količine značajno veće nego što su one sada, naš predsednik je ostao čvrst u stavu da ga je baš briga za interes naroda i države i da mu je stalo samo do prikupljanja političkih poena.

Ono što su svakako već tada Rusi znali, a Vučić nije ni naslutio je da će krenuti rat u Ukrajini i da će cene gasa otići u nebo.

Pa tako se ta tadašnja samoproglašena pobeda pretvorila u potpuni debakl o kome se naravno ne priča.

Naime, Srbija iz postojećeg ugovora, čije je produženje zarad kampanje tražio Vučić, obezbeđuje nešto oko 60 procenata potrebnih količina gasa dok ostatak kupujemo na berzi.

Imajući u vidu da je sada berzanska cena gasa izned 3.000 dolara dobijamo računicu da nas gas trenutno košta više od 1.000 dolara za hiljadu kubika.

A ovo čak i nije najveći problem, jer nama tek predstoje pregovori sa Gaspromom koji će se odvijati u veoma složenoj međunarodnoj situaciji u kojoj je cena gasa postala vrlo važno rusko oružje.

S tim u vezi je teško zamisliti situaciju da Srbija dobije ugovorenu cenu od recimo 300 dolara dok se Nemačkoj naplaćuje 3.000 dolara, jer sve i da zarad prijateljstva sa Srbijom ruska strana i ponudi ovakav ugovor prilično sam siguran da Vučić sada tu ponudu ne bi smeo da prihvati pošto bi naišao na opštu osudu međunarodne zajednice.

Tako da se već sada slobodno može postaviti ozbiljno pitanje kakav će biti novi ugovor o gasu, a i da li će ga u ovim oklonostima uopšte biti?

Takođe, postavlja se pitanje da li će sam Vučić snositi odgovornost za trenutne gubitke u gasnom sektoru kao i za uvođenje države u opasnost da ne obezbedi dovoljnu količinu energije po najpogodnijim cenama.

A pošto znamo da ni po cenu života neće priznati ličnu odgovornost, onda u stvari jedino ostaje pitanje u kom momentu i na koga će svaliti odgovornost za ovaj fijasko.

Čitava ova epizoda sa ugovorom o ruskom gasu pokazuje i još jednu značajnu stvar.

Iako non-stop pravi sliku o sebi kao o vrlo obaveštenom i analitičnom čoveku, izvesno je kako se Aleksandar Vučić ne nalazi u krugu ljudi koji imaju bilo kakve relevantne informacije o globalnim kretanjima.

Takođe, izvesno je da u svom timu nema nikoga ko se bavi ozbiljnim strateškim promišljanjem i planiranjem.

Nažalost, ali Srbija je pod ovom vlašću pretvorena u državu koja živi u imaginarijumu pa zato i ne treba da čudi da je najvažniji predsednikov saradnik njegova savetnica za medije, Suzana Vasiljević, koja ga prati na svim putovanjima i prisustvuje bukvalno svim sastancima kako bi ga slikala iz svakog ugla.

Al eto ona nema kapacitet da ga posavetuje oko zemnog gasa ili bilo čega drugoga što je strateški važno za opstanak naroda i države.

Autor je doktorand na Fakultetu tehničkih nauka, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta