Vučić kao Sima Gluvać

Reč je o liku iz čuvenog Nušićevog romana Hajduci, koji se u prvom razredu gimnazije, što danas odgovara petom razredu osnovne škole, u početku pravio da je nagluv, pa bi na pitanja iz istorije odgovarao onu lekciju koju je najbolje znao, a ne ono što je pitan. Videvši da mu ta priča prolazi, uskoro je svoj patent primenio i na ostale predmete u školi.

Problem je nastao kada je Sima Gluvać rešio da se pravi da je em nagluv em i blesav, pa je počeo da meša gradivo. Te bi umesto da odgovori na pitanje iz biologije, koje se to životinje nazivaju kopitarima, odgovarao kao da je u pitanju čas zemljopisa, navodeći sa kojim se sve državama graniči Kraljevina Srbija.

A onda je jednog dana na čas banula školska komisija sa lekarom. Na pitanje kako se zove, naš Sima Gluvać je odgovorio da je Ameriku pronašao Kristifor Kolumbo. Razredni starešina se onda stao šapatom dogovarati sa ostalim članovima komisije kako da pomognu nesrećnom Simi, te je doneta odluka da mu se na licu mesta udari dvadeset i pet po zadnjici, ali tako krvnički da ne bi mogao mesec dana da sedi na istoj.

Ovu terapeutsku seansu glasnim kukanjem sprečio je sam Sima zavapivši da on u stvari čuje, ali samo na jedno uvo. Komisija je odmah nastavila konsultacije zaključivši da bi iz tog razloga Simi trebalo udariti samo polovinu batina, što se pokazalo biblijski čudesno i delotvorno te je naš Sima momentalno pročuo na oba uva.

Ovo remek-delo, koje smo svi čitali u dahu, naglas se smejući, Branislav Nušić napisao je 1933. u poznim godinama života. Mislim da se i dan-danas proučava kao obavezna lektira u školama Srbije. Sećanje na Simu Gluvaća probudilo mi je obraćanje Aleksandra Vučića, predsednika Srpske napredne stranke, u Narodnoj skupštini na sednici posvećenoj Kosovu i Metohiji i njegovom planu za rešenje tog gorućeg problema.

Iako je pred dolazak u Skupštinu najavio da će se po ovom pitanju ubuduće praviti blesav i mada mi je ponekad teško da uočim razliku između njegovog stvarnog psihičkog stanja i ove novoproklamovane politike, ni pretpostavio nisam da će predsednik Srpske napredne stranke pribeći tehnici Sime Gluvaća. Pogotovo uzimajući u obzir činjenicu da opozicioni poslanici nisu ni učestvovali u raspravi tokom ove sednice zbog bojkota koji je rezultat višemesečnog nasilja kome su u najvišem zakonodavnom domu izloženi od strane predsedavajuće i skupštinske većine, čemu svakako treba pridodati i farsičnu atmosferu privida demokratije koja je skupštinska zasedanja svela na nivo rijalitija.

Samim tim, ne verujem da bi iko od prisutnih u sali postavio neko pitanje koje bi zbunilo čoveka koji je rešio da se pravi blesav. A opštepoznata je činjenica da čovek ne može istovremeno biti i lud, pardon blesav, i zbunjen.

Pošto je predsednik Srpske napredne stranke ipak morao da odgovara na nečija pitanja, zaključio je da je najbolje da pitanja postavlja sam sebi. A i ko bi njega bolje nešto pitao od njega samog. Pa taj je i rođenu majku ispravljao, sećajući se detalja njenog porođaja i svog rođenja, a sad bi neko njega nešto da pita o Kosovu i Metohiji, istoriji tog dela Srbije, nekim Nemanjićima, Balkanskom i Velikom ratu i eventualno njegovom planu za rešenje tog problema koji su čuli svi sem građana Srbije.

Da bi javnost bolje sagledala razmere njegove epske borbe u Skupštini sa samim sobom, da bi shvatili kakvi su izazovi postavljeni ispred evropejca Aleka, valjalo je u njemu probuditi davno usnulog radikala Vučića. Ali prinčevi koji poljube princezu, pa se ona probudi iz stogodišnjeg sna postoje samo u bajkama o Trnovoj Ružici.

U Vučićevim bajkama ulogu princa i posle toliko godina igra Vojislav Šešelj, koji je uvek spreman da bolećivo očinski pripomogne svom posrnulom i posustalom političkom sinu, kad god je ovaj u problemu sa rejtingom, kad ga napusti patriotski zanos. Ovog puta na koru od banane i bejzbol palicu u rukama telohranitelja Vojislava Šešelja okliznuo se Jugoslav Kiprijanović, predsednik Gradskog odbora Pokreta Dveri za Beograd. Kada je Vučić trebalo da pristigne u Skupštinu Srbije, gde ga je čekao transparent na kome je pisalo „Danas izdaja, sutra robija“, naišao je osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj. S obzirom da su pripadnici pokreta Dveri vodili računa da ne ugaze u vojvodu i njegovu svitu, niti na koru od banane, telohranitelj Vojislava Šešelja je naočigled zapanjenog policajca koji nije ni trepnuo, bejzbol palicom nasrnuo na Jugoslava, primoravajući ga da nagazi na koru ovog južnog voća uz podsećanje na staru radikalsku krilaticu:

„Gde su srpski radikali, tu su kore od banane!“

Na stranu što se posle ovakve sednice Skupštine pred čitavom međunarodnom zajednicom i Srbija u veoma oštroj konkurenciji nama nepoznatih država koje samo što nisu povukle odluku o priznaju lažne države Kosovo, izborila da konačno ne bude više banana država, već kora od banane.

Pojačavajući dramski zaplet predsednik Srpske napredne stranke je problem Kosova i Metohije poistovetio sa šahovskom partijom u kojoj protiv njegovog velemajstorskog umeća stoje neravnopravni uslovi, jer zbog demokrata, Vuka Jeremića, Borisa Tadića, Dragana Đilasa i naravno Boška Obradovića, on igra partiju sa protivnikom koji ima damu i topa fore. Pri tome zaboravlja da po priznanju šefa svoje poslaničke grupe igra partiju u kojoj prvi put umesto konja ima magarca. I to čitavu ergelu koju je smestio na tablu.

I tako dođosmo do savremenog Sime Gluvaća, lika sa kraja devetnaestog veka, koji bi forama iz tog doba da prevesla Srbiju koja je davno pročitala i Nušićeve i Vučićeve Hajduke. Da predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić nije onu knjigu vratio u biblioteku posle 40 godina, možda bi mu neka ljubazna bibliotekarka preporučila da pročita Nušića na vreme. S obzirom da smo svi sve pročitali, red je da sačekamo da uđe ona ispitna komisija.

Nije naodmet da tu bude prisutan i lekar.

Autor je bivši narodni poslanik DS