Vučić kao Superhik prebogatih banaka

Ovo je svakako bio jedan od najboljih igrokaza do sada, sve sa Superhikom u glavnoj ulozi, koji se balonom od alkoholnih isparenja spušta među gladne dužnike u švajcarcima, otima im stotine miliona evra koje im je sud svojom odlukom dodelio i nosi bankama koje su 2018. ostvarile rekordnu dobit od skoro 600 miliona evra.

Da se podsetimo, krediti indeksirani u švajcarcima su verovatno najbolji posao koje su banke realizovale u zemljama Istočne Evrope, posao koji je u značajnoj meri „ispeglao“ gubitke od kockanja sa finansijskim derivatima koje je izazvalo prethodnu globalnu finansijsku krizu.

Dužnici su godinama tražili da posle više različitih presuda nižih sudova, koje su gotovo sve bile u njihovu korist, Visoki kasacioni sud zauzme jedinstven stav po pitanju njihovih zahteva i tako obezbedi efikasno okončanje sporova koje pred raznim sudovima vodi više hiljada građana. Sa pravom su očekivali pozitivan stav suda jer su se u sličnim predmetima sudovi u evropskim državama, uključujući i Evropski sud pravde, izjasnili u korist građana.

Na dan kada je Sud obavestio protestante da će doneti jedinstven stav koji su dužnici tražili, ničim izazvan, pojavio se Aleksandar Vučić, da poput Superhika zaštiti interese prebogatih banaka i obećao za samo nekoliko dana predlog rešenja kojim će država preuzeti deo obaveza. Deo čijih obaveza?

Iako deluje da se radi o preuzimanju obaveza građana, suštinski su to obaveze banaka, koje su na poslovima sa švajcarcima ostvarile ogroman ekstra profit i po procenama stručnjaka trebale da otpišu u proseku oko 70% glavnice duga.

Epilog ove akcije je poznat. Ekspresno je usvojen zakon kojim se štite interesi banaka pošto je predviđen otpis 38%, umesto 70% koliko bi otpisali na osnovu odluke Visokog Kasacionog suda.

Neposredno nakon Vučićeve „slučajne“ posete usledila je sinhronizovana akcija u prorežimskim (praktično svim srpskim) medijima kojom je dužnicima servirana priča kako se radi o fantastičnoj ponudi za korisnike kredita i velikoj finansijskoj „žrtvi“ banaka. Podrška medija naravno ne čudi, imajući u vidu da su banke među najvećim oglašavačima u tim istim medijima.

Zakonom je predviđeno da od 510 miliona evra ukupnog duga za švajcarce banke otpišu 38% ili 194 miliona.

Imajući u vidu da su banke u 2018. ostvarile rekordnu dobit od 596 miliona evra, otpis od 194 miliona evra bi značio smanjenje jednogodišnje dobiti za manje od jedne trećine i suštinski ne bi predstavljao udar na poslovanje banaka.

Uprkos tome, rebalansom je predviđena jednokratna uplata 76 miliona evra bankama, kako bi im se ublažio nepostojeći finansijski teret.

Pri tome, država uplaćuje 76 miliona evra, ali je za bankare jako važno ako im se neki otpisani budući prihodi uplaćuju unapred. Ako preračunamo vrednost unapred uplaćenih 76 miliona na buduća primanja banke, koristeći kamatnu stopu od 4% na stambene kredite i prosečan preostali period otplate od 10 godina, dobijemo 112 miliona evra koji predstavljaju realnu vrednost pomoći bankama.

To znači da bankama nije umanjena dobit za 194, već za 82 miliona evra.

Pošto se celokupni otpis potraživanja priznaje kao rashod u poreskom bilansu, na dobit banaka od 600 miliona evra, banke će za porez na dobit državi umesto 90 miliona evra, uplatiti 60 miliona, što je za banke dodatna ušteda od 30 miliona.

To znači da bankama nije umanjena dobit ni za 82, već za 52 miliona evra. Ali to nije sve. Banke su dobile i poreski kredit od 2% na iznos ukupnog potraživanja, što je dodatnih 10 miliona evra uštede. To znači da bankama nije umanjena dobit ni za 52, već će za 42 miliona evra.

Na kraju ispada da će banke, umesto 70% otpisati samo 8% duga u švajcarcima, koji predstavlja 7% jednogodišnje dobiti banaka. Zaista velika žrtva, koja je zahtevala rebalans budžeta i izmene poreskih zakona.

Praktično, poreski obveznici su „pokrili“ gotovo celokupni pad dobiti banaka, a ne bi bilo iznenađujuće da se, kroz široka ovlašćenja koja su po ovom Zakonu data NBS, bankama vrati nivo zarade pre otpisa.

Kada sve ovo znamo, postavlja se pitanje zbog čega je državi baš toliko stalo da podrži banke, kada već ostvaruju ogromnu zaradu?

Odgovor je jednostavan: banke u Srbiji su integralni deo mehanizma kojim se finansiraju veliki partijski projekti.

Ne bi Kopernikus otkupio dve televizije sa nacionalnom frekvencijom bez podrške banaka, ne bi se realizovala izgradnja objekata u Beogradu na vodi da banke nisu preuzele finansiranje pojedinačnih potprojekata, ne bi bilo projektnog finansiranja izgradnje stotina mini hidroelektrana u vlasništvu ortaka i kumova, ne bi bilo kredita za izmeštanje autobuske stanice u Beogradu…

Svaka usluga, pa i bankarska, mora da se plati, a sreća je da redovno plaćamo poreze pa ima i odakle.

Autor je član Predsedništva i predsednik resornog odbora za ekonomiju Stranke slobode i pravde