Vučić među deterdžentima

S obzirom da na mejlove poslate 30. novembra nije bilo odgovora, 3. decembra je na obe adrese poslat novi mejl sa urgencijom, ali do dana objavljivanja ovog teksta nismo dobili nijednu povratnu informaciju iz Venecije.

Za razliku od srpskih režimskih medija, italijanska državna televizija, štampani i elektronski mediji ovom dešavanju nisu poklonili pažnju, a vest je objavljena u tek par lokalnih onlajn magazina.

Na zvaničnoj internet prezentaciji koja je posvećena laureatima nagrade Zlatni lav za mir – Ambasadori mira u svetu za 2018. navedena su samo imena Đovanija Rane, italijanskog proizvođača njoka, taljatela i svežih kora za lazanje, i Valtera Simona Arbiba, uskim krugovima poznatog privrednika jevrejskog porekla, ali bez i najmanjeg pomena imena Aleksandra Vučića.

Ništa manje nezanimljiva nisu ni imena iz organizacije ove manifestacije. Naime, iako pompezno opisana kao tradicionalna manifestacija duga bezmalo 86 godina, te iako budi asocijacije na prestižnog Zlatnog lava za film sa kojim nema ama baš nikakve veze osim što rabe isti simbol – krilatog lava koji je viševekovno obeležje Venecije – nagrada Zlatni lav za mir je po svemu sudeći idejni projekat tek nekolicine ljudi na čijem je čelu izvesni Sileno Kandelarezi iz Rima, koji je ujedno i predsednik tzv. Velike međunarodne nagrade Venecije.

Sileno Kandelarezi se zapravo pojavljuje kao ovlašćeni nosilac čitavog niza privrednih žigova, među kojima je i Kup Musolini koju je Kandelarezi registrovao pri Odeljenju za patente i žigove Ministarstva za privredni razvoj Italije u maju 2010. godine i u čijem se zahtevu za upis u registar privrednog društva navodi da je reč o pružanju usluga iz oblasti telekomunikacija, obrazovanja, zabave, sportskih i kulturnih aktivnosti. Međutim, među ukupno deset privrednih društava koji se pojavljuju kao povezani pravni subjekti, na zvaničnom sajtu organizatora nigde se ne pojavljuje registrovan žig nagrade Zlatni lav za mir.

Najzanimljivije od svega je, međutim, da je Zlatni lav, čiju je laskavu titulu poneo srpski predsednik Aleksandar Vučić, u registracionoj prijavi iz 2012. u Ministarstvu za privredni razvoj Italije zaveden kao privredno društvo čija su osnovna delatnost deterdženti, izbeljivači rublja, odmašćivači, abrazivna sredstva, sapuni, parfemi, esencijalna ulja, losioni za kosu i paste za zube. U istoj registracionoj prijavi, čiji je potpisnik i u ovom slučaju Sileno Kandelarezi, navodi se takođe i devet drugih pratećih delatnosti kao što su geodetski i nautički instrumenti, digitroni, kompjuteri, softveri, dragoceni metali i ligure, nameštaj, ogledala, ramovi, tekstil, obuća, narodna radinost, pozamanterija, igračke, gimnastičke sprave, novogodišnji ukrasi, a tek na poslednjem mestu su navedene kulturne i sportske aktivnosti.

Podjednako je zanimljiva i činjenica da su srpski mediji pri čitanju po svemu sudeći formalno nepostojećeg obrazloženja za dodelu takođe formalno nepostojeće nagrade Aleksandru Vučiću citirali Franka Fratinija, bivšeg šefa italijanske diplomatije i bivšeg potpredsednika Evropske komisije, koji je istakao da su „napori koje je Vučić uložio u normalizaciju odnosa sa Prištinom, uprkos provokacijama i agresivnom stavu nekih suseda, jedan od razloga što je Zlatni lav za mir otišao baš u njegove ruke“.

Na prvu loptu može da začudi činjenica da su ovom iskusnom i dugogodišnjem italijanskom diplomati i političaru promakli detalji iz bližeg i daljeg Vučićevog političkog delovanja i da je žiri, po svemu sudeći, veoma selektivno probrao samo neke delove iz Vučićeve radne biografije dok su druge škakljivije pikanterije ovaj put izgleda ostavljene po strani. Da podsetimo – dok je Fratini početkom devedesetih godina bio savetnik tadašnjeg italijanskog premijera Đulija Andreotija pa potom i generalni sekretar u vladi Silvija Berluskonija, Vučić je zajedno sa Šešeljem uveliko iscrtavao granice Velike Srbije duž linije Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica.

Drugim rečima, teško je poverovati da Fratini nije znao kakav je Vučićev politički pedigre, kao što je podjednako neverovatno da jedan bivši evropski komesar nije upoznat sa trenutnim stanjem stvari u Srbiji pod Vučićevim autoritarnim režimom koji gazi i obesmišljava sva načela demokratskog i pravno uređenog društva.

Stvari ipak dobijaju na smislu ako se prisetimo da je Fratini u oktobru 2013. prihvatio da bude Vučićev savetnik za pitanja približavanja Srbije Evropskoj uniji, pa je samim tim jasan manjak objektivnosti u komentarisanju ove „laskave“ titule koja je otišla u ruke njegovog srpskog poslodavca i za koju je, sasvim sigurno, i sam pogurao neke svoje partijske veze i poznanstva.

Sva je verovatnoća, dakle, da je ovde ponajpre reč o interesno povezanoj grupici ljudi koja je Vučiću spretno uvalila krilati deterdžent pre nego krilatog lava, i to bez prava reklamacije.

Pitanje koje se nužno nameće za Ambasadu Srbije u Rimu, nadležno Ministarstvo spoljnih poslova i druge operativne službe u Srbiji jeste kako je moguće da pre dodele ove nagrade niko nije proverio o čemu se radi i ko stoji iza ovog montipajtonovskog cirkusa. Rezultat koji smo dobili jeste da je predsednik Srbije dobio nepostojeću nagradu od italijanskog trgovca deterdžentima i pastama za zube koji otvoreno koketira sa Musolinijem, da se ne zna ko je predlagač, ko je bio u sastavu žirija i koji je zvanični tekst obrazloženja nagrade.

Iz te perspektive, čak i da su tačna nagađanja (zlonamerne) beogradske čaršije o navodnom plaćanju nagrade, Vučiću bi bilo pametnije da je platio da je ne dobije.

Autorka je članica OO DJB Zvezdara