Vučić, najgori predsednik u istoriji Republike: Lični stav Aleksandra Dikića

Želeli smo Sretenjskim ustavom da postanemo zemlja slobodnih seljaka u ustavnoj kneževini vazalnog statusa, nametnut nam je „turski ustav“ koji je baždario političku scenu po potrebi sizerena u Stambolu i pokrovitelja u Petrogradu. Želeli smo dvadeset godina kasnije da Skupština postane Konvent, da izgradimo parlamentarnu monarhiju i postanemo deo liberalne Evrope, dobili smo okoštalu birokratiju i policijsku državu koja je štitila interese režima, na uštrb interesa naroda. Ustavi su se ukidali državnim udarima, donosili potkupljivanjem turskih begova i očiglednom parlamentarnom korupcijom, oktroisali kraljevom (zlo)voljom ili postajali proizvod ideoloških dogmi i partijskih direktiva.

Maloletni Srbi i dalje imaju nerealni odnos prema realnom svetu i njegovim pravilima. Oni igraju po svojim, pa nisu u stanju da razumeju kazne koje im se naplaćuju, shvataju ih kao zaveru, kao osvetu, kao mržnju, ne kao posledicu sopstvenog ponašanja. Svet je nepravedan, reći će „kalimero narod“ koji je prihvatio ulogu žrtve i iz nje ne izlazi vekovima unazad.

Udobno nam je u toj poziciji jer joj ona omogućava pravo da druge poziva na odgovornost, dok sami ne pristajemo na odgovornost, navikli smo da iz tog moralnog konformizma drugima držimo lekcije, dok tražimo privilegovani položaj „zbog sumnjive slave i tuđih greha“.

Nismo i nećemo nikada naučiti da se sve vraća i da se sve plaća.

Da, sve u životu ima svoju cenu. To ne znači da je sve na prodaju, ne znači da novac pretvara srce u digitron, duhovnu lepotu u materijalno zadovoljstvo, vrlinu u instrument, poštenje u koristoljubivost. To znači da je zakon akcije i reakcije univerzalan, nepromenjiv i sveprisutan.

„Zablude ćemo PLAĆATI siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope!“ (Ante Marković)

“ Nikada se više devedeseta vratiti neće. Mi smo deset godina stariji, siromašniji, propaliji. I TO JE CENA naše gluposti i naše neodgovornosti!“ (Zoran Đinđić)

Da, sve se plaća, ko ne plati na reci, plati na ćupriji.

Ništa nismo naučili tokom trideset godina političkog pluralizma. Nikako da shvatimo da je odgovornost na nama, da nama na kraju ispostavljaju račun i da mi (narod) na kraju platimo ceh. Takva su pravila u demokratiji, narod vlada ili se vlada i ime, odnosno na račun naroda. Mi nemamo demokratsku tradiciju, mi ne poznajemo dugotrajniju vladavinu prava, ni trogranu kontrolu vlasti. Mi smo se decenijama borili za to, ali nikada do tog cilja nismo došli. Mi smo se borili za slobodu, ali je nikada nismo izborili, a kamoli da smo stekli pravo na njeno uživanje. Državni udari Obrenovića krajem 19. veka, zakulisna vojna hunta i serija ratova početkom 20. veka, kleptokratija i lični režim kralja ujedinitelja i naposletku diktatura proleterijata – dajdžest je moderne istorije srpskog naroda.

Da ponovim, da ne bude zaboravljeno, Aleksandar Vučić je najgori predsednik u istoriji Republike!

Po Ustavu on ima obavezu da predstavlja državno jedinstvo, ne nužno političko, ne mora da arbitrira između različitih političkih opcija, on nije monarh, ne mora da se lišava političkih stavova, posebno ne slobode da ih javno iznosi. Zbog politike i političkog programa koji je ponudio građanima izabran je za predsednika Republike i bilo bi licemerno od njega očekivati da se danom inauguracije pretvori u patrijarha, monarha ili sudiju. Ali, on mora da predstavlja državno jedinstvo, a država je po Konvenciji iz Montevidea – postojano stanovništvo, teritorije, administrativna uprava i sposobnost sporazumevanja sa drugim državama. Na prvom mestu je stanovništvo, odnosno narod i predsednik države mora da bude predsednik svim građanima, bez obzira na njihovu versku, nacionalnu, političku ili bilo koju drugu pripadnost. On po funkciji mora da bude slep na pomenute razlike.

Nije dozvoljeno predsedniku bilo koje države da nekome nameće srednje ime „lopov“, da bilo koga naziva Rokfelerovim potrčkom, posebno ne da političke neistomišljenike etiketira kao „antisrbe“. Sve je to u jednom dahu najgori predsednik u istoriji Republike uradio u poslednjem obraćanju naciji putem televizije Happy. To nije bio Aleksandar Vučić, to je njegov politički otac progovorio iz njega. A takva vrsta razotkrivanja je prisutna kada osoba nije u stanju da niveliše psihički afekat, kada nevoljni pokreti (protruzija jezika, facijalni grčevi) otrkivaju unutrašnji nemir i kada postoji širok dijapazon različitih emotivnih izmena najčešće prouzrokovane nekontrolisanim stresnim situacijama. Rezultat je Šešelj oslobođen iz boce, pušten kroz nacionalnu frekvenciju da nastavi i pojača trovanje hipnotisanih gledalaca.

Imenu „lopov“ kumuje onaj koji nam je ukrao decenije života, nadimkom potrčko se služi onaj koji je trčao za zločincem protiv čovečnosti, antisrbe juri onaj koji je Srbe razjurio gde god ih je branio. Da, zato što uvodi blagi oblik aparthejda za političke neistomišljenike, zato što zloupotrebljava poziciju sile ze represiju prema svakom ko mu se ne potčinjava, zato što podstrekava i nagrađuje gebelsovsku kampanju prema svim potencijalnim konkurentima, zato što ne šalje u logore i ne strelja samo zbog toga što se rodio vek kasnije – zbog svega toga je Aleksandar Vučić najgori predsednik Republike u njenoj istoriji.

Još gore! Mi smo najgora generacija u istoriji naše Republike. Nisu gori oni koji su pošli za Miloševićem. Verovali su u nešto, bili poneseni globalnim, regionalnim, nacionalnim potresima, imali su dosta olakšavajućih okolnosti za toliko otežavajućih grešaka koje su počinili. Nikada im ne može biti oprošteno zbog pakla u koji su uvukli region, upropastili stotine hiljada života, zatrovali krv među bratskim narodima, od Balkana napravili podsaharsku Afriku, ali su svoju grešku barem pokušali da isprave, jer ih je dovoljno već par godina kasnije odustalo od tog suludog putovanja sa ludim dvojcem za kormilom, a onda i oslobodili Srbiju te balasti. Svako pa i narod na stranputici ima pravo da se vrati, da nadoknadi zaostatak i krene ponovo pravim putem. Svako, pa i narod ima pravo na drugu šansu.

Ovo sa Vučićem traje predugo i nema naznaka da će prestati. Već se ustalilo mišljenje da je njega moguće skloniti samo spolja ili će sam otići. Kakvo poniženje!!! Mi smo najgora i najnesposobnija generacija koja Republiku i ne zaslužuje! Zato će je možda izgubiti, sahraniti, unakaziti. Generacija koja pokazuje znake života samo kada životi budu izgubljeni. Najgora!

Znakovi pored puta nam jasno govore da oni demokratiju ne razumeju, da oni pluralizam vide kao prevaru, da oni različitost vide kao pretnju. Nekada to ni ne kriju, već otvoreno govore oficirskim jezikom, naredbodavnim tonom, jer je za njih partija vojska, narod raja, a država kasarna. Nije slučajan edipalni odnos njegovih lakeja prema svom „vrhovnom komandantu“ i njegova difuzija identiteta koju koju kroz ubrzani protok vremena ne mogu ni njegovi najverniji sledbenici da isprate.

Najgora smo generacija jer i mi odbijamo da platimo cenu, da platimo ceh koji smo sami napravili. Mi živimo na kredit, živimo na račun tuđih života, odlažemo sudar sa realnošću, odbijamo prihvatanje odgovornosti. NJu prebacujemo ili na pretke jer su nam nisu napravili uređenu državu ili na potomke koji će nas proklinjati zbog nasleđa koje im ostavljamo. I centrifuga u tom začaranom krugu nikako da prestane.

Tek kada shvatimo da će iza Vučića ostati spržena zemlja, kada shvatimo da će opet nama ili našoj deci biti ispostavljen račun za njegove greške koje smo sami dozvolili, tek kada shvatimo da će prošlost koju ostavljamo svojoj deci bite ljaga na našem obrazu koju će nastojati da zaborave, možda, ali samo možda ćemo tada smoći snage da postanemo bolji i odbacimo najgoreg među nama.

Najgori smo.

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.