„Vučić radi protiv kosovskih Srba“

Kada se pobunio i odbio da plati, odgovor je bio: „Mogli ste, što niste!“ Aleksandar Vučić i njegov potrčko zadužen za Kosovo Petar Petković, pozvali su Srbe da bojkotuju izbore u četiri severne opštine, gde su oni većinsko stanovništvo.

To je nastavak iste, pogrešne politike koju vode godinama. A, šta Vučić nudi srpskom stanovništvu, umesto integracije u, priznali ili ne, samostalnu državu Kosovo?

Ništa! Osim našeg budžeta, koji inače razbacuje kako mu padne na pamet!

Sve što je, od početka vladavine Aleksandra Vučića, do sada urađeno, bilo je veoma pogrešno. Nije, naravno, bilo uspešno ni ono ranije, posebno u vreme Miloševića, kada je zvanično potpisana kapitulacija i kada je srpsko stanovništvo, vojska, policija… sve izmešteno iz bivše srpske pokrajine.

Moram da podsetim, da je aktuelni lider Srbije i tada bio vlast. Takođe, i njegov koalicioni partner Ivica Dačić.

Šta se od njih moglo očekivati osim da nastave Miloševićevu gubitničku politiku.

Zamajavali su (i još to čine) građane Srbije, kosovske Srbe, međunarodnu političku elitu, obećanjima da će rešiti kosovski problem. Izbacivali su parole: „ne damo Kosovo!“, 5:0, „Kosovo je Srbija!… i tako „palili“ i podgrevali neobavešteni narod da će KiM vratiti u sastav Srbije. Onima van naših granica obećavali su sasvim drugačije rešenje, koje se, korak po korak, uspešno ostvaruje.

Od „ne dam Kosovo“, „nisam ništa potpisao“… išlo se, polako, sa predajom jednog po jednog segmenta srpske državnosti. Sva obećanja su bila privremena, bilo je važno odložiti krizu, pa, dalje ćemo videti…

Uz saglasnost Beograda, kosovski Srbi su izlazili na izbore, ušli u skupštinu, vladu, pravosuđe… policiju… Polagali zakletvu na kosovskom ustavu… A onda je zapelo sa tablicama na automobilima članova Srpske liste.

Ta karika je izgleda bila najvažnija Vučićevoj filijali. Usledile su barikade, povlačenje iz institucija, izlazak i teatralno svlačenje iz kosovske policije…

Nemam nikakve iluzije, ni očekivanja od kosovskih vlasti.

Naprotiv, očekujem da će i dalje da se obe strane spore i da će „dva jarca na brvnu“ nastaviti rvanje, sve dok obojica ne padnu u potok. Ali, „otac nacije“, vrhovni komandant i dr. ne može da vodi impulsivnu politiku kako mu padne na pamet, ili kako je kad raspoložen. Ili možda zavisno od toga koliko vina je konzumirao kog dana…

Predsednik može i mora da vodi politiku u skladu sa interesima države koju vodi i Ustavom na kome se zakleo. Ne sme da bude nikakvih „izleta“ van tih ograničenja! Pa, u skladu s tim, moraju da budu i obećanja i koraci koje preduzima!

Osim Srpske liste, srpski građani koji žive na Kosovu, izgleda da su manja briga srpske vlasti. Nezvanično, ali pouzdano, stižu informacije da se ogromni novac, koji se izdvaja iz našeg budžeta za finansiranje Srba na Kosovu, uglavnom troši i zadržava na severu i da njime raspolaže Vučićeva ekspozitura u Severnoj Mitrovici. Da, praktično, ostali nemaju od našeg novca velike vajde.

Dakle, za status Srba na Kosovu, svejedno je da li će izaći na izbore u četiri opštine na severu. Oni će biti priznati. A Vučićeva obećanja da ih neće ostaviti „na cedilu“ verovatno će biti opet iskorišćena za bogaćenje manjeg broja politički odanih pojedinaca.

Produžavanje agonije u kojoj žive već 24 godine, izgleda da je jedini cilj. Važno je odložiti problem.

A moglo je sve da se reši. Da čitave generacije decenijama ne žive u strahu i neizvesnosti.

Nepriznavanje realnosti da na teritoriji KiM, osim Srba, žive i drugi, a većinom Albanci, je činjenica koja se praznom pričom ne može poništiti.

I, kao u lošem braku, niko nikoga ne može da natera na zajednicu, ako druga strana ne želi.

Vučić, koji negira državu Kosovo, u svakom svom istupanju govori samo o teritoriji i „našem narodu“! A Albanci i ostali – osim Srba – nisu naši? I, što je najgore, vešto uspeva da ubedi građane Srbije da je to odbrana srpske teritorije! i srpske državnosti!

Vreme je za osvešćivanje! Što pre se prizna realnost, koja, sviđalo nam se ili ne, jeste da Kosovo više ne pripada Srbiji, agonija UGROŽENOG NARODA će se brže rešiti.

U pamet se, ljudi! Bolje je da živimo kao dobre komšije, nego da stalno strepimo od međunacionalnih obračuna kao posledice obostranog širenja mržnje.

I još nešto: da se, sa obe strane političkih barikada, utvrdi ko su zločinci, a ko nevini. I da se ovi prvi privedu pravdi! Da bi većinski, nedužni deo stanovništva, bez obzira na nacionalnost, mogao da živi i diše slobodno!

Nije to ni mali, ni lak posao. Ali, što se pre počne, brže ćemo doći do rešenja.

Državna politika je ozbiljan i veoma odgovoran posao!

A ozbiljnu politiku mogu da vode samo ozbiljni i odgovorni ljudi!

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.