Foto: Shutterstock/Andrej Privizer„Naš“ predsednik se drži starog sektaškog principa: svi koji nisu „mi“ na neki način su moji neprijatelji. Pod onim „mi“ podrazumeva svoju, po severnokorejskom modelu, vladajuću porodicu, i njene sluge višeg ranga.
Protiv svih drugih – bile to njegove obične pristalice ili oponenti – permanentno vodi svojevrstan rat u nekom vidu: ispira im mozgove, zastrašuje ih, pljačka ih i ko zna šta sve još radi. I obični naprednjaci za njega nisu ništa drugo nego ovce u toru koji je oteo, te ih beskrupulozno tretira kao puki resurs.
U okolnostima kada je u stalnom „ratnom“ pohodu protiv većeg dela Srbije, svakako ima na umu suštinu Čerilovih reči: „U ratu je istina toliko dragocena da moramo da je čuvamo karaulama laži“. Britanski, nesumnjivo demokratski lider, u vidu je imao nacionalne interese u „klasičnom“ ratu protiv spoljnih neprijatelja, srpski uzurpator vlasti misli na svoje lične i porodične račune u verbalnom građanskom sukobu dugog trajanja, ali metodologija je ista. Laži se produkuju i šire na sve strane.
Tako stoje stvari i sa aktuelnom pričom o američkim sankcijama Naftnoj industriji Srbije. Ne zato što one u nekom vidu postepeno ne postaju realne, već stoga što nisu primarno vašingtonske. Zapravo, verovali ili ne, Vučićeve su! On u SAD ima brojne, formalne i neformalne, agente uticaja, koji su plaćeni našim sredstvima, ali ne rade za Srbiju već za njega lično. Nije im bitna, recimo, odbrana teritorijalnog integriteta naše države u vezi sa Kosovom i Metohijom ili ekonomska perspektiva građana Srbije u celini, već očuvanje kartel-autokratije koju u najgorem vidu, nažalost, imamo.
Sada kada je ona ugrožena usled studentsko-građanskog demokratskog, mirnodopskog „ustanka“, ovdašnji postmoderni diktator hitno mora da postigne nekakav „pompezni“ uspeh koji propagandno može drastično da uveća i neko vreme eksploatiše. Mogućnost za to jedino vidi u otvaranju sa Briselom – posle višegodišnje pauze u „obogaćivanju“ našeg EU pregovaračkog procesa – klastera 3. Pošto je, nominalno, strateški cilj Srbije članstvo u Evropskoj uniji – oko čega se slažu skoro sve vladajuće i opozicione parlamentarne stranke – samozvani vrhovni komandant Alek svoj čamac za spasavanje sada zove: „evropski klaster“.
Da bi u njega uskočio u finišu mora da odobrovolji baltičke države, Poljsku i još neke članice EU, koje smatraju da je ruski uticaj u Srbiji prevelik. NIS je tako određen da bude moneta za potkusurivanje. „Da“ za nastavak EU integracija predviđeno je da bude plaćeno makar kresanjem ruskog vlasničkog udela u pomenutoj kompaniji do manjinskih razmera, ako ne i potpunim potiskivanjem Rusa iz nje. Kako će to biti obavljeno, da li zamenom direktnog ruskog prisustva u njoj indirektnim (preko Azerbejdžana) ili na neki drugi način, Vučić će pokušati da dogovori sa Putinom (nudeći razne kompenzacije).
Pošto Rusi do sada za to nisu hteli ni da čuju, jer energetski uticaj za Moskvu kao i Zapad nije samo profitno već i geopolitičko pitanje, Vučić je podigao ulog. Lakše i jeftinije mu je da to uradi preko starih lobista u SAD nego da čeka inauguraciju Trampa i onda se dogovora sa njegovim ljudima (to bi em bilo skuplje, em je pitanje da li se Alekova kombinacija oko NIS-a uklapa u njihove planove; konačno ističu mu rokovi za Klaster 3). Još nešto je bitno: Kremlj ne shvata mnogo ozbiljno Brisel a tim pre bilo koji drugi EU centar moći ponaosob.
Oni su bitni za nejaki Beograd ali ne i Moskvu. Njoj je i dalje Amerika ključni zapadni faktor koji uzima u obzir. A i srpska javnost je bar donekle na sličnim pozicijama. Vučić može plačnim očima da pogleda svoju publiku i lažljivo joj poruči: „zbog vas se tresem od straha pred Ujka Semom i pokušavam da ga umilostivim da ne zlostavlja Srbiju“. To pozersko poniženje će nekako razumeti njegovi polureformisani radikali koji se, šta god o njoj mislili, sećaju šta može Amerika kada se razgoropadi. Opet, oni ne bi imali razumevanja ni za svog voljenog vođu da shvate da se klanja maloj Litvaniji ili još slabijoj Estoniji. Njima se on sada dodvorava i nastoji da ih zadovolji kako bi dobio šargarepu kojom može da maše pred Srbima i uz njenu pomoć kupi još koju godinu za pljačkanje ove zemlje.
O tome se radi kada Vučić plasira priču o američkim sankcijama NIS-u. I nije prioritetno bitno da li će iz te firme biti potisnuti Rusi (koji kao i Amerikanci sa njim diluju), već da li će mu proći još jedna velika prevara Srbije. Aleksandar Lažljivi stoji iza američkih energetskih sankcija (dogovorio ih je, da to ne zaboravimo, u instrumentalnom vidu za ono što je naumio sa odlazećom ekipom iz Bele kuće) da bi, iz svojih egoističnih interesa, otkočio EU integracije. I uz to se sa svojom ekipom dodano „omastio“. Zamislite samo kakav se prostor za malverzacije otvara u kontekstu netransparentne preraspodele kolača zvanog NIS? Pri tome ne zaboravimo i koliko postoji nadstrešnica na benzinskim pumpama koje mu pripadaju, sa posledicama koje iz koruptivno-mafijaške vladavine ovom zemljom i njenim resursima proizlaze za njene građane.
Autor je istoričar i politički analitičar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
