Vučić se uči na Miloševićevim greškama

U Turskoj je uzdrman režim moćnog Erdogana. Da li taj talas oslobađanja naroda može zahvatiti i Srbiju? Da li se trenutno prigušeni protesti „1 od 5 miliona“ mogu rasplamsati i dostići kritičnu masu potrebnu za obaranje Vučićevog režima? Izgleda da taj dugoočekivani trenutak još nije došao.

Vučić je za sada bezbrižan. Slobodarski srpski narod ne reaguje na vređanje inteligencije. Još uvek prolaze bajke o zlatnom dobu, neviđenom ekonomskom napretku Srbije (većem nego bilo gde u Evropi i svetu), novom investicionom ciklusu… Nasuprot tome, postoji neverovatno socijalno raslojavanje, ogromno siromaštvo velikog dela stanovništva, nezaposlenost mladih sa najvišim obrazovanjem. Izgleda da to još uvek nije dovoljno za pobunu protiv ovog režima.

Kako kaže Kokan Mladenović, „socijalna bomba još uvek nije eksplodirala“. Istorijska je činjenica da je srpski narod naučio na neverovatne patnje i pod domaćom i pod stranom vlašću. Tolika izdržljivost, bez roptanja, nezamisliva je za naprednije evropske narode.

U našem narodu je usađeno fatalističko mirenje sa sudbinom i strah da uvek može biti i gore. Naravno, Vučić igra na tu kartu zastrašivanja, stalnim pominjanjem ratnih pretnji. Otuda je i logično razmišljanje „bolje da živimo u bedi nego da ginemo u ratu“. Postoji i sumnja da li je srpski narod uopšte zaslužio bolju sudbinu. U sveopštem očajanju i beznađu, veliki deo stanovništva i dalje podnosi svoju mizernu egzistenciju.

U Srbiji je danas duboko podeljeno društvo. To Vučić ne sme da prizna, jer kako bi neko mogao da pomisli da ne podržava SNS, koji nam obezbeđuje blagostanje? S druge strane, pristalice opozicije su u ogromnoj manjini (veruje on). Međutim, realnost je da u duboko podeljenom društvu vlada fantastična polarizacija. Između dve političke kategorije stanovništva „za i protiv Vučića“ vlada enormna netrpeljivost i mržnja, kakve nije bilo od doba četnika i partizana u Drugom svetskom ratu.

Mora se priznati da se Vučić, kao predsednik svih građana, maksimalno trudi da stalno produbljuje taj jaz između svojih pristalica i protivnika. NJegov rečnik, kojim kvalifikuje svoje protivnike (lopovi, fašisti, kriminalci …) je bez premca u savremenom svetu. Međutim, on ne mrzi samo svoje političke protivnike, njegova mržnja je šira i sveobuhvatnija – on prezire profesore univerziteta, nastavnike srednjih škola, medicinske radnike.

Mora se priznati da Vučić još uvek ima podršku većeg dela biračkog tela, koja se zasniva na apsolutnoj kontroli najvažnijih medija (RTS-a i televizija sa nacionalnom frekvencijom, raznih tabloida). Međutim, njemu je najvažnije „uterivanje optimizma u kosti“ kolebljivom delu svojih pristalica, fantastičnim pričama o stalnom napretku, permanentnom povećanju plata i penzija i blistavoj ekonomskoj budućnosti Srbije. Ove priče manje računaju na mozak, a više na stomake izgladnelog naroda.

Često se pravi paralela između pada Miloševića i potencijalnog obaranja Vučićevog režima. Nažalost, mora se priznati da je Vučić trenutno u mnogo boljoj poziciji. Milošević je napravio katastrofalne greške, sa etničkim čišćenjem na Kosovu, čime je dao zapadnim moćnicima argumente da se okrenu protiv njega. Od faktora stabilnosti postao je ratni zločinac, što je dovelo i do bombardovanja Srbije 1999. godine. Kada je ostao bez strane podrške, bio je otvoren put za njegovo obaranje i narodni ustanak 5. oktobra.

Vučić se uči na Miloševićevim greškama i ne pada mu na pamet da izaziva velike sile (pre svega, na Zapadu). Zato se njima i ne žuri sa rešavanjem kosovskog problema, jer računaju na to da će Vučić, kad-tad, morati da ispuni zahtev koji mu je doneo podršku Zapada – da prizna nezavisnost kosovske države. Ukratko, opozicija, za sada, ne može da računa na podršku zapadnih moćnika za obaranje Vučića.

Da li je moguć pad Vučića bez podrške Zapada? Naravno da je moguć, jer to je sudbina svakog autoritarnog režima. Međutim, to može da potraje, tako da postoji opasnost da ovaj režim nastavi da pravi štete koje će skupo koštati Srbiju. Zato se proces obaranja Vučića mora ubrzati.

U tom cilju, treba uticati na stvaranje kritične mase za pad ovog režima. Polazeći od činjenice da je većina stanovništva najviše osetljiva na ekonomsko stanje i mogućnost preživljavanja, mora se ljudima skrenuti pažnja na neprekidne obmane o poboljšanju ekonomske situacije i porastu standarda. Nikakvo poboljšanje životnih uslova stanovništva ne može se očekivati dok je ovaj režim na vlasti. Posebno je važno da ljudi prestanu da se plaše da im može biti gore u slučaju Vučićevog pada – može im biti samo bolje. Sve dok jedan čovek, okružen svitom bednih poslušnika, donosi odluke o svim aspektima naših života, nema nade za budućnost zemlje.

Najvažnije od svega bi bilo da srpski narod shvati da zaslužuje da živi bolje od ovog što mu pruža Vučićev režim. Ne samo da zaslužuje, već zaista može da živi bolje! Na kraju, moglo bi se zaključiti da se ova vlast može smeniti i bez indirektne pomoći iz inostranstva, samo sa akumuliranim narodnim nezadovoljstvom, uz pomoć političke opozicije. Ako bi to uspelo, to bi bila najveća demokratska pobeda u istoriji Srbije.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu u penziji