foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Vreme je za buđenje. Vreme je da se otreznimo i vratimo i fizički i mentalno u surovu realnost. Istina je da smo imali mnogo više razloga od drugih da slavimo jer smo jednu od najtežih i najtužnijih godina ostavili iza sebe.
Praznici služe da bi u čoveku podstakli ono dobro i plemenito u njemu, da bi vreme i pažnju posvetio svojim najbližima.
Izgleda da je neko uvideo da je potreban poseban socijalni konstrukt kao što su praznici da bi čovek bio podstaknut, inspirisan ili primoran da bude dobar.
Da nije tog imaginarnog crvenog slova u kalendaru, nametnute navike i veštačke atmosfere posebnosti i svečanosti, čovek bi i tih dana bio onakav kakav zapravo jeste – neukroćena životinja koja je sposobnija da ovlada spoljašnjim, nego unutrašnjim svetom, snažnija da ukroti okeanske cunamije, nego primarne nagone, pametnija da otkrije udaljene galaksije nego sopstvene duboke tajne.
Čovek se često zadovoljava fizičkim i psihičkim minimumom egzistencije ili najmanjom merom zadovoljenja osnovnih nagona – za preživljavanje i razmnožavanje. Nagonska struktura ličnosti ili grupe zavisi od njene socioekonomske strukture koja dominantno određuje karakter.
Glavna odlika karaktera jeste odnos prema autoritetu, a istorijsko iskustvo potvrđuje da je mazohizam jedna od osnovnih karakternih crta u Srba. Život određen moćima koje leže izvan pojedinca je suština mazohizma.
Prosti instrumenti socijalne i individualne psihologije dokazuju uzročno-posledičnu vezu kolektivno-personalnog karaktera i političkog sistema.
Naše društvo podstiče kolektivizam, a suzbija individualizam. U njemu pojedinac konstantno trpi osećaj bespomoćnosti u odnosu na državu ili na njenog vlasnika.
Pod teretom tog negativnog sentimenta stvara se iracionalna privrženost i ponižavajuća pokornost nametnutom autoritetu vođe.
Nastaje začarani krug. Psihološka struktura pojedinca zavisi od strukture kolektiva, a ova zavisi od strukture autoriteta. Kovalentna veza potčinjenog i nadređenog je očigledna i ona se vremenom sve više učvršćava.
Život i ponašanje pojedinca sve više zavisi od ponašanja i odluka autoriteta, odnosno šta on radi, kako se ponaša i šta podstiče.
Ponovimo naglas: Aleksandar Vučić je najgori predsednik Republike u njenoj istoriji!
Republiku podvlačim jer je ona tekovina modernog doba i građanske revolucije. Vrednost republikanizma jeste nestanak veštačkog jaza između onoga koji vlada i onih kojima se vlada.
U demokratskoj državi autoritet je uzor, on je „jedan od nas“, izabran je jer je zbog određenih kvaliteta i kvalifikacija bolji i sposobniji, ali ne i vredniji od drugih.
Kada se njegovi potencijali iskoriste on može biti smenjen i zamenjen. U totalitarnim državama, kao što su bile apsolutističke monarhije 17. i 18. veka, vladar je svoj legitimitet crpio iz božanskog proviđenja, njemu je autoritet dat od Boga.
Zato su kraljevi insistirali na nepremostivoj udaljenosti od objekata svoje vlasti, oni sede na prestolu ne zaslugom masa, već apostolskog prejemstva.
Vučićeva Srbija je hibrid, balkanski državoidni Frankenštajn, toksična legura zapadnog apsolutizma i istočnjačkog despotizma. Vučić je političar sa border-line simptomima.
On meandrira između mesije (najbolji student, ekonomski stručnjak, hodajući spomenik) i naivca (vozi škodu, jede pasulj, oblači se iz fundusa). Lažni mesija se često saplete o neuverljivog naivca, jer je nemoguće voditi narod bez jasnog ideološkog delovanja, a sklonost ka skupoj garderobi, vinima i restoranima udaljava ga od prosečnog sledbenika.
Ono što on trajno nosi u sebi, ono od čega ne može da pobegne, ono što koristi, podstiče i zloupotrebljava jeste – mržnja.
Kroz ceo svoj politički život on je bio vođen objektom svoje mržnje. Nekada su to bili Hrvati – u RSK ih treba proterati iz osvete, iz Posavine preventivno, u Sremu uz kompenzaciju i to sve dirigujući i z Beograda sa etnički čistim obdaništima.
Onda su to bili muslimani koji se moraju opkoliti, razdeliti, snajperom streljati i na kraju kazniti gestapo obrascem sto za jednog. Kada se rat sa teritorija bivših republika preneo na maticu, meta mržnje postali su Albanci koje treba istrebiti sa prvim NATO bombama. Kako mržnja izjeda mrzitelja, tako roni i državu koja je njegov talac.
U klaustrofobičnoj postkosovskoj Srbiji za mrzeti su ostali samo „slučajni“ Srbi, autošovinisti, soroševci, Nato pešadija i lokatori, od milošte nazvani drugosrbijanci. Mržnja prema njima i njihovom političkom organizovanju toliko je očigledna da Vučićevi epigoni, koji su manifestacija njegove podsvesti, više tu mržnju i ne kriju.
NJihovo licemerje i kukavičluk štipa za oči. Oni nisu hrabri čak ni da priznaju, ni da se suoče sa tom mržnjom. Skrivaju je iza nadmenog osmeha, prezrivih monologa, arogantne dehumanizacije neistomišljenika ili onih koji ih se ne plaše.
Takvo ponašanje praktikuju samo onda kada su zaštićeni masom, sa pozicije većine i trenutne moći. A onda kada se ta moć ili većina istopi, kao i sve kukavice ili pobegnu ili se maskiraju ili se prodaju.
Mržnja, Vučiću, mržnja će ostati iza tebe. Ne auto-putevi, ne betonske džungle, ne brze pruge, ne kontejner fabrike. Pamtićemo te po mržnji.
Nama ostaje samo da ne upadnemo u zamku koju je slikovito opisao inspektor Beli iz Sivog doma nekoliko trenutaka pre nego što mu je Šojka zabio skakavac u trbuh.
„Ako si ti gad, ja ću biti sto puta veći gad. Ako ti kreneš silom na mene, ja ću uzvratiti silom. Jer iz mržnje može samo da se izrodi – mržnja!“
Najveći i najteži zadatak ove generacije biće izvlačenje Srbije iz spirale nasilja i mržnje. To će biti teže nego sanirati posledice Miloševićeve vladavine.
Milošević je bio opasni, potencijalno smrtonosni virus koji je godinama polako, ali sigurno aktivirao demokratski imuni sistem, stvarao antitela protiv sebe dok ga nisu na kraju pobedila.
Vučić je HIV! On prvo napada imuni sistem, prvo napada ono što je stvoreno da spreči njegovo ulazak u organizam (dolazak na vlast), razmnožavanje (preuzimanje institucija) i nesmetano širenje (uništavanje institucija, svemoć). On je neprijatelj demokratije i njegov glavni cilj jeste ideološka demoralizacija onih koji u demokratiju veruju.
I u tome je i više nego uspešan. Zato je gori od Miloševića, jer je podmukliji, moderniji, otporniji i time mnogo opasniji.
Nažalost, još nije pronađena vakcina ni za HIV, ni za mržnju. Tu bolest ćemo izgleda morati preležati, izdržati i preživeti. Možda?!
Autor je lekar supspecijalista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
