Vučić, to smo svi mi

Nad takvim ishodom ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi svi da se zamislimo, a posebno mi koji ovim režimom nismo zadovoljni.

Rezultati pokazuju da našu nesrećnu diktaturu ipak ne sprovodi sam Vučić, već da u njoj učestvuje puno građana Srbije.

Mnogi ljudi pružaju doprinos ovoj vlasti, ovako ili onako, bilo da tačno znaju šta čine ili da nemaju pojma, bilo što otvoreno podržavaju režim, što ćute iako im smeta, ili tako što mu se protive na pogrešan način.

Ako je tačno da bi preko dva miliona ljudi opet glasalo za Vučića, a njih tri miliona bilo ili za kojekoga ili ne bi ni izašlo na izbore, onda je red i da priznamo da Srbija još uvek nije spremna za društvene promene.

Možemo mi kritikovati Vučića koliko nam je volja, ali ništa od ovoga što mu zameramo on ne bi mogao da uradi sam, bez nas.

Moto koji je za Titove pionire važio samo retorički, našem vremenu odgovara i bukvalno, zato recimo glasno: „Vučić – to smo svi mi!“.

Jer, gledajte, kad Vučić laže, to on NAS laže, to MI zaboravljamo šta nam je do juče govorio, kada odbija novinarska pitanja, to on u stvari NAMA, građanima, neće da odgovori, MI smo ti koji pristaju na takvu njegovu aroganciju, i tako dalje, primera ima mnogo.

Mi Vučića optužujemo i kada se omladina SNS akademije blamira u Narodnoj skupštini, ali ljudi, to su NAŠA deca (nisu njegova), MI smo ih vaspitali, NAŠE su škole završili, kod NAS su polagali ispite!

Čak i kada najgori tabloidni novinari vređaju pristojan svet, ni u tome nema razlike, ni to Vučić ne može sam da uradi, to MI u stvari SAMI SEBE pljujemo, zar ne?

Ova široka (svesno-nesvesna) narodna kolaboracija s Vučićem, koju potvrđuju i rezultati IPSOS-a, nije nepoznata protivnicima režima.

Ipak, oni je svesrdno ignorišu, pecaju se na jeftine mamce u vidu efemernih izjava ovoga ili onoga o ovome ili onome i tako šire besmislenu iluziju o tome kako je naš najveći problem diktator – lično.

Kao da nije jasno da je većina glasača u Srbiji potpuno gluva za takav jednosmerni i tužbalički narativ.

No, ostavimo opoziciju i vratimo se nama, običnim građanima.

Ako bi se svako od nas malčice zamislio nad ovim rezultatima IPSOS-a, mogla bi to da bude jedna korisna sociopsihološka terapija za sve, individualna ili grupna, svejedno.

Iz nje bi možda i opozicija mogla nešto da nauči.

Evo na šta mislim.

Uzmimo da svaki građanin (s pravom glasa) u Srbiji pripada jednoj od triju grupa iz istraživanja IPSOS-a.

Dakle, svi ljudi oko vas: vaš poštar, saobraćajna policajka na uglu gde skrećete svakog dana, „maskirani“ službenik u banci, teniski trener, omiljeni pekar, sve koleginice i kolege na poslu, svi vaši prijatelji i rođaci, dakle, svi oni, bez izuzetka, moraju biti u jednom od navedenih građanskih tabora: a) za Vučića, b) protiv njega i c) ni za koga.

Na ovoj logičnoj pretpostavci (činjenici?) zasnovan je i moj današnji predlog – da krenemo u jedan novi društveni aktivizam koji bi se izvodio individualno, a koji bi mogao da se zove bespartijsko (frilensersko) agitovanje za širenje građanskog otpora.

Treba samo imati dobru priču za osobe iz svake grupe i krenuti u prijateljsko ubeđivanje.

Najteže je razuveriti građane koji (još uvek) najviše veruju Vučiću. SNS je partija s preko 600 hiljada članova, to je skoro trećina njihovog biračkog tela.

Članovi SNS-a nisu povezani ideološkim već interesnim šavovima koji danas možda jesu jaki, ali pokidaće ih vreme.

Možda zvuči čudno da stranka s tolikim prilivom u članstvu treba da brine za svoju budućnost, ali jeste tako; kad broj onih s kupljenom diplomom premaši količinu raspoloživih mesta na državnim jaslama, nastaće potop, a zna se da preglomazni brodovi obično nemaju dovoljan broj čamaca za spasavanje.

Međutim, ovu partiju danas podržava i preko milion građana koji to ne čine iz direktne koristi (članstva), već iz razloga obrazovne i kultorološke prirode, to jest zbog sopstvene podložnosti populizmu.

I tu se stvari teško i sporo menjaju, posebno sa ovakvim medijima.

Dakle, pošto ova dva miliona “ verujućih u Vučića“ ne možemo da zadobijemo propovedanjem građanske neposlušnosti među poznanicima, najbolje je da ih (za sada) zaboravimo.

Okrenimo se zato drugim dvema grupama jer su u njima ljudi koji drže ključ za obnavljanje višepartizma u Srbiji.

Njihovo jedinstvo bi već sutra sprečilo da manji deo glasačkog tela određuje društvenu, političku, ekonomsku, kulturnu i estetsku sudbinu čitave Srbije.

Njih treba posmatrati kao celinu, jer sa stanovišta građanske (ne)odgovornosti nema razlike između onih koji su (u ovakvoj Srbiji) neopredeljeni i onih čiji izlazak na izbore zavisi od toga da li će ih (i u koju kolonu!) pozvati stranka koju simpatišu.

Ako je geslo srpskog građanskog pasivizma: „Nemam za koga da glasam!“, ja njemu suprotstavljam molbu: Kumim te, glasaj jedino za to da tvojom državom ne vlada jedan čovek – šta će ti veći razlog od toga?

Ako ti je važan politički program – ako želiš da podržiš partiju kojoj veruješ da će sačuvati Kosovo (ili možda onu koja će Kosovo priznati), ako bi glasao za političare koji brane sekularnu državu (ili pak za one koji bi da politički uticaj SPC bude jači), ako želiš da pokloniš glas ideji većeg ulaganja u obrazovanje (ili možda ideji jačeg naoružavanja) – sve ti je to pametno, tako i valja, tvoj glas i treba da bude opredeljen prema tvojim (ne mojim) vrednostima, jedino te molim da sad sve to ostaviš za neke sledeće izbore, ovo su kvalifikacije, a u kvalifikacijama za demokratiju postoji samo jedna vrednost – smenjivost vlasti na izborima.

Za sve građane koje danas mrzi da izađu na izbore imam samo jedno poluretoričko pitanje: Da li biste pristali da vam dva miliona revnosnih glasača SNS-a odlučuje i kako će vam biti obojeni zidovi u stanu ili koju ćete muziku slušati kod kuće, koje ćete knjige čitati?

Ne morate da mi odgovorite, nego, zašto onda dopuštate da vam određuju u kakvoj državi živite?

Ma koliko da je legitimna i logična, politička neopredeljenost, a posebno danas u Srbiji, društveno je pogubna i protiv nje se treba boriti na svakom koraku.

Moja današnja priča o ličnom vanpartijskom agitovanju među poznanicima jeste naivna, ali ništa nas ne košta da kojekome (i kojekude) kažemo da je važno da i on glasa, da ako već nije „ni za koga“, neka bude barem „za nešto“, u protivnom ispašće da je on sam bio ni za šta, mislim, u pogledu koristi za društvo.

Ako to što živimo u zajednici bez dijaloga i što postoji opasnost da se zbog toga ova diktatura spontano otkotrlja ka svom kraju, a to se može svima olupati o glavu, ako, rekoh, samo to nije dovoljno da kažete da ste protiv ove vlasti (makar IPSOS-u), onda nemamo šta više da razgovaramo, nego da ja polako završavam i ovaj tekst.

A završiću ga početkom na kojem sam pretpostavio da će naše čitavo izborno telo na sledećim izborima biti podeljeno na one tri grupe.

To, nažalost, ne mora da bude tačno, jer ćemo tada verovatno morati da uzmemo u obzir i četvrtu, biće to građani koji će u međuvremenu svoju ličnu dilemu društveno-političkog opredeljenja rešiti tako što će jednostavno napustiti Srbiju.

Naravno, zbog toga će se broj ljudi u ostalim grupama smanjiti, a vi sad probajte da pogodite u kojima.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU