Vučić u oštrom sukobu sa Ustavom

Aleksandar Vučić je u vršenju funkcije predsednika Republike, zloupotrebivši svoj ustavni položaj, ukinuo vrhovno ustavno geslo vladavine prava (član 3 Ustava Srbije) i parlamentarnu građansku demokratiju u Srbiji (član 1 Ustava). Zamenio ih je svojim ličnim režimom – autokratske, autoritarne vlasti (suprotno stavu 2 člana 2 Ustava), uz pomoć njemu slepo potčinjene partijske kamarile.

Tako, pored ostalog, on:

1. Rečju i delom podstiče oštro cepanje Srbije na poklonike i protivnike, generiše duboke unutrašnje podele i masovne ulične turbulencije, posebno u ulozi čelnika vladajuće političke partije – umesto da otelotvoruje, kao predsednik svih građana Srbije, ustavno propisano državno jedinstvo (član 111) – pri tome izbegavajući javni, otvoreni i argumentovani društveni dijalog.

2. Aleksandar Vučić, kao šef države, grubo narušava načelo podele vlasti (član 4), i to: obavljajući, odnosno koordinirajući poslove ustavno isključivo pripadajuće Vladi – vođenje unutrašnje i spoljne politike naročito – ali i uzurpirajući pojedine nadležnosti javnog tužilaštva (član 56) i organa javne uprave (čl. 136-137), uz jasan i kontinuiran politički pritisak na njih (tipičan je slučaj Savamala).

3. Sopstvenim komentarima na sudski rad, kritikama i sugestijama direktno negira princip nezavisnost sudstva i sudija (član 142), razarajući time i pravo na pravično suđenje (stav 1 člana 32).

4. On celokupnim držanjem i stavovima podstrekava zadiranje u suštinu ili/i neposredno ograničava i guši medijske slobode (član 50) – različitim vidovima cenzurisanja nepokornih glasila, emitera i pojedinaca, kao i slobodu izražavanja građana (član 46), ujedno šireći atmosferu nesigurnosti, straha i svekolikog nasilja (što je antipod prava na slobodu i bezbednost, član 27).

5. Obilato doprinosi i povlađuje – po komandnom lancu – sistematskom bagatelisanju i drugih prava građana od strane vladajuće političke garniture. Primerice:

– prava na slobodne izbore (član 52) – marifetluci sa izbornim spiskovima, nedopušten uticaj na volju birača, očigledne procesne izborne nepravilnosti, bitno defektni, ometajući nadzor i verifikacija izbornih rezultata i sl.;

– prava na imovinu (član 58) – primera radi, neregularno uskraćivanje dela penzija, razbojništvo u Savamali;

– prava na obaveštenost (član 51) – tako, neopravdano odbijanje ostvarivanja prava na uvid u informacije od javnog značaja (neobelodanjivanje ključnih klauzula kapitalnih državnih privrednih ugovora, prihvaćenih uslova u vezi sa investicijama od strateškog značaja, kao i neotkrivanje sadržine pojedinih drugih dokumenata škakljivih za vladajuću kastu);

– prava na zaštitu podataka o ličnosti (član 42) – slanje neukusnih pisama penzionerima na kučne adrese, dostavljanje poverljivih podataka svojim aparatčicima i tabloidnim režimskim medijima o opozicionim liderima i drugim licima koja dižu glas protiv njegove diktature;

– prava na rad (član 60) – talasi tzv. partijskog zapošljavanja, nepotizam i korupcija, burazerske i ostale lične veze kao kriterijum, umesto i stručnosti i sposobnosti, zatim ponižavanja radnika u pelenama, gafovi s platama i doprinosima…;

– prava na jednako učestvovanje u javnim poslovima (član 53) – nastavak brojnog zapošljavanja odabranih u javnom sektoru po naređenju „odozgo“, uprkos izričitoj zakonskoj zabrani;

– prava na zaštitu životne sredine (član 74) – pogledu izgradnje mini-hidroelektrana na rekama…;

– pravo na „razvijanje (…)“ pretvorilo se u razbijanje duha tolerancije u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja (član 81), praćeno nekontrolisanim propagiranjem krajnjeg primitivizma, vulgarnosti (reality programi „Zadruga“, „Parovi“) i govora mržnje, diskriminacijom i diskvalifikacijom neželjenih – i druga juristička i etička nepočinstva.

6. Bez znanja i dozvole, odnosno odobrenja vrhovnika teško da je moglo proći i znatno otuđivanje javnih resursa, protivno Ustavu i zakonu (član 86 stav 3): iskonstruisane javne nabavke (novogodišnja rasveta, plastična džinovska jelka…), namešteni javni konkursi za raspodelu javnih sredstava (recimo, poljoprivrednog zemljišta, podobnih medija), prelivanje novca iz javnih preduzeća i ustanova u stranačke fondove (uplate strankama tokom izborne kampanje, tobože novcem /40.000 din. – sic!/ primalaca socijalne pomoći?!) – i tome slično.

7. Vučić je – istovremeno i jedan od partijskih vođa u višestranačju i državni poglavar – lično odgovoran i za svakodnevno prenebregavanje ustavne odredbe po kojoj „političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“ (stav 4 člana 5). Jer, ključne političke odluke u Srbiji pripremaju ili donose partijski forumi, a ne merodavne državne strukture – u stvari on sam, u partijskom okruženju.

8. Uporno zagovarajući „razgraničenje Srbije i Kosova“, odnosno neovlašćeno potpisujući i operacionalizujući druge protivustavne, tj. pravno nepostojeće političke aranžmane čiji je predmet južna srpska pokrajina – Al. Vučić flagrantno i višekratno gazi datu predsedničku ustavnu zakletvu o „očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“ (član 114).

Sve u svemu, Vučić se pobrojanim (i drugim) svojim ponašanjem neodgovorno i bahato pretvorio u surogat svih javnih institucija u Srbiji, supstancijalno ih marginalizujući. Rečju, stavio se iznad najvišeg i temeljnog pravnog akta Srbije – ne poštujući tako načelo ustavnosti i zakonitosti (član 194). U nastojanju da faraonski zadobije i zadrži nekažnjeno primat nad državom i svim njenim građanima.

Ukratko: zbog pričinjenih krupnih, brojnih i dugotrajućih ustavnih povreda, on – po Ustavu, po pravdi/pravičnosti, po moralu, po razumnom razuđivanju, pa i po merilu političke celishodnosti – mora što hitnije da bude razrešen državne funkcije koju sada obavlja. Na potezu je Parlament, zatim Ustavni sud i, na koncu – opet Parlament (član 118 Ustava). (U sadašnjim društvenim okolnostima, potpisnik je svestan grotesknosti poslednje rečenice ovoga teksta.).

P. S. Kao poslednje sredstvo spasavanja naroda i države od potpunog propadanja, preostaje odlučni široki pokret osvešćenog građanskog nepristajanja i otpora prema pravnom nasilju i nasilju nad pravom u današnjoj Srbiji. To je, u doktrini i praksi inače poznata i oprobana, iznuđena „politika čistih rukava“, povezana sa sentencom po kojoj onaj ko osnovne pravne norme drastično krši i ignoriše, gubi ovlašćenje – biva lišen i legaliteta i legitimiteta – da se na njih ubuduće uopšte poziva! Uostalom, suverenost, ex constitutione, izvorno i prirodno i pripada građanima (član 2 Ustava) – pa iz toga sleduje kolektivno pravo onih apsolutno neregularno obespravljenih da se, privremeno oteta, ta i takva suverenost, i vrati u njihove ruke!

Autor je redovni profesor Upravnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, šef Katedre za javno pravo