Vučića je jedino moguće napasti „zdesna“: Tekst Aleksandra Dikića

Ovakvo viševekovno iskustvo oblikovalo je našu kolektivnu podsvest i stvorilo bipolarni poremećaj koji amplitudira od osećaja bespomoćne ogorčenosti, do manične ekstaze. Naša istorija je sinusoida dubokih emotivnih ponora i eruptivnih podviga. Nemoguće je da takav vrtoglavi niz događaja ne ostavi trajne posledice po karakter, mentalni status, po genotip jednog naroda.

Gotovo trajni osećaj neizvesnosti, niska cena života uz visok nivo časti, pa nizak nivo života uz još nižu cenu časti, na kraju život bez života i časti, pretvorio je Srbina u mrava izvan mravinjaka, u pčelu koja opslužuje maticu.

Ovde je ideologija čopora smišljeno negovana, unapređivana i prihvaćena kao noseća konstrukcija simbioze države i naroda. Srbin nikada nije osvojio slobodu, on je stalno tragao za njom.

Razlog nedostupnosti slobode nije samo u tragičnom istorijskom iskustvu sa velikim silama, već i u obrascu „trovari altro Signore“- konstantnom traženju novog gospodara, čak i posle prividnog oslobođenja od okupatora nesrpskog imena.

Naviknuti smo na neprihvatljiv razmer dominacije društva nad pojedincem, na ograničavanje ličnih sloboda zarad lažnog jedinstva i homogenosti, na sabiranju oko mitološke predstave prošlosti i nerealne projekcije budućnosti, na prisilu koja normira prihvatljivo ponašanje, oblačenje, mišljenje i delovanje unutar samodovoljnog, jednostavnog i homogenog društva.
Homogenost, jednakost, jednoličnost, zajedništvo, sabornost -termini koji od čoveka čine puzlu, od grupe falangu, od naroda vojsku, od države kasarnu ili logor.

Format nacionalne države je evropski fenomen 19. veka. Balkan je istorijskom logikom bio deo tog procesa, ali je dva veka kasnije razvio endemsku posebnost – nacionalna država se pretvorila u nacionalno čistu državu. Nacionalno čista država je posledica ideološke nadgradnje koja se temelji na socijalnoj strukturi društva koju oblikuju kako unutrašnji, tako i spoljašnji faktori.

Mozaik etnički čistih država na Balkanu za sada deluje kao stabilan i integrišući deo Evrope, ali taj privid je tako banalan da svima postaje jasno da su te države više karikature, nego uspešni projekti. (Neka nas ne zavaraju ostrva multietničnosti poput Istre ili Vojvodine, Makedonija je eksperiment, Crna Gora je još u nedefinisanom agregatnom stanju).

Kada je postignuta nacionalna čistota, osetila se potreba za ideološkom, religijskom, pravopisnom, političkom čistotom. Ne možemo biti samo nacionalno istovetni, ne sme se iskakati iz postavljenog kalupa, ne sme se falširati ako ste zaključani unutar nacionalno-violentnog ključa. Mora se srbovati po zadatom akordu, mora se pravoslaviti po napisanom akatistu, mora se ćiriličiti po zakonski utvrđenoj tipografiji, mora se misliti, agitovati i glasati po naređenju, ne po opredeljenju.

Neprolazna je Marksova mudrost da narod koji tlači druge narode, ni sam ne može biti slobodan. Ne mogu se vrline slobodnih ljudi naučiti u školi ropstva (Mil). Kod nas taj nakaradni obrazovni program za odrasle traje isuviše dugo, iz generacije u generaciju iz generacije u degeneraciju. Nomen est omen. Slavi, Slaveni, Servi, robovi sudbine, okovi nevidljivi, najteži, najgori.

Da li ikako može doći do, makar i delimičnog, oslobođenja?

Sloboda slabih ne zavisi samo od njih. Ona je rezultanta hrabrosti slabih i volje velikih. Srbi ne ispunjavaju nijedan od dva pomenuta uslova. Niti su dovoljno hrabri za slobodu, niti veliki imaju dovoljno poverenja da Srbe oslobode trenutnih stega. Mi živimo u iluziji da je glavna prepreka do našeg cilja Aleksandar Vučić.

Ne shvatamo da je on samo instalirani ležeći policajac, instrument, saobraćajni znak sa dozvolom za prinudnu naplatu, prepreka na putu koji je dug, trnovit i sa puno stranputica. On postiže željeni efekat jer zaustavlja, demorališe i kažnjava bilo koga ko pomisli da može dalje, da ima puta i posle njega.

Ali, on je samo deo globalnog saobraćaja gde važe zakoni po kojima jači imaju prvenstvo prolaza, gde mali i slabi koji otplaćuju zaostalu kaznu moraju da se drže zaustavne trake i voze ograničenom brzinom. Da bi se ponovo izašlo na kolovoz, vozač mora da ima odgovarajuću dozvolu, a vozilo mora biti tehnički provereno, sertifikovano i registrovano. U okviru zadatih pravila trka se odvija neprestano, dodatna ubrzanja su moguća, preticanja takođe.

Promena vozača je dozvoljena, ali smer vožnje nije. Ako menjate vozača, ne menjate pravila, niti vozilo, niti obaveze koje ste stupanjem u saobraćaj preuzeli.

Kakva bi sutra Srbija bila u očima sveta (ovaj pojam podrazumeva sile koje imaju efektivnu moć na ovom delu planete) kada bi se kojim pukim slučajem dizgine istrgle iz ruku Aleksandra Vučića i predale nekom rusomanskom nacional-populisti. Ovu opciju apostrofiram jer su njegovi najžešći protivnici ili protivnici koji najčešće zagovaraju ekstremizam u obračunu sa režimom, najsličniji tom opisu.

Ne treba ponavljati da je Vučića jedino moguće napasti „zdesna“ i da će on kao i njegovi prethodnici pasti na nacionalnom pitanju. Pobornici ove teze su tradicionalno strašilo za one koji su uspostavili nadgledanu upravu u Srbiji. Jer ti pretendenti na Vučićev presto srpski svet vide kao neraskidivi deo ruskog sazvežđa, Srbiju doživljava kao antemurale nasuprot dekadentnom, satanističkom Zapadu, za njih su Srbi rusoslavni graničari – čuvari slobodnog sveta, neželjeno pastorče Balkana kome je sudbinski dato pravo i dužnost da zavede red na trusnom poluostrvu.

Oni ne shvataju da je Srbija za Evropu bolesnik na Moravi, u najboljem slučaju nestabilni rekonvalescent. Po konzilijarnom mišljenju zapadnih stručnjaka, po njihovim dijagnostičkim kriterijumima, po dedukciji istorijske logike, donesen je zaključak – u prošlom veku osporeno nam je i oduzeto pravo da upravljamo Kosovom, u ovom veku moramo dokazati da možemo upravljati sobom.

Niko neće rizikovati da u Srbiji ponovo na poziciju moći dođe neko ko će voditi agresivnu politiku prema Kosovu, asimilatorsku prema Crnoj Gori i aspiracionu prema BiH. Paralele su već povučene između nacizma tridesetih Nemačke i nacionalizma devedesetih Srbije.

I kod jednih i kod drugih socijalna, nacionalna i međunarodna kriza omogućila je da na vlast dođe čovek koji je ima perverzni doživljaj demokratije, koji manipuliše masama socijalnom demagogijom i nacionalnim tragedijama, koji poziva na jedinstvo i otpor stranom i unutrašnjem neprijatelju.

Militarizovana je Rajnska oblast, uvedeno je vanredno stanje na Kosmetu. Anektirana je Austrija rušenjem dotadašjeg rukovodstva, žutom gredom Crna Gora je apsorbovana u SRJ. Sudetski Nemci – Krajiški Srbi.

Podela Poljske, podela Bosne. Tim istorijskim poređenjima dodajmo još i etnička čišćenja u Posavini, konc-logore po Bosanskoj krajini, plus genocid u Srebrenici i opet etničko čišćenje na Kosovu. Sa takvim portfoliom Srbi su ušli u dvadeseti i prvi vek, pošteđeni od potpune i otvorene okupacije, ali pod strogim međunarodnim nadzorom.

Ma koliko bilo teško priznati, samo u tim okvirima treba pronaći granice slobode, prihvatiti politiku mogućeg, napuniti rezervoar, povećati broj obrtaja i krenuti u preticanje. Sloboda podrazumeva i suočavanje sa istinom. Sloboda u iluziji je samo prijatno robovanje opasnom gospodaru.

Zato nisu oslobodioci oni koji nude veće laži od Aleksandra Vučića. Nema slobode sa onima koji bi Srbiju zarobili još gorim zabludama nego što je Vučićevo „zlatno doba“. Nema slobode sa onima koji bi Srbiju pretvorili u karaulu. Nije sloboda miris baruta i tamjana, dogodinaška podvriskivanja ili uporno neodustajanje od istorijskih zabluda.

Sloboda se teško osvaja. To je unutrašnji rat, rat sa odrazom u ogledalu. Do sada je neutvrđen broj razbijenih što iz besa, što iz očajanja od onoga što smo ugledali. Vreme je za hrabrost koja vodi ka slobodi.

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.