Vučića kroz celu karijeru prate humke nevinih: Lični stav Aleksandra Dikića

Narod je umoran, upadamo u međupresek pijanih slavarskih snova i tvrdog zimskog sna. Opet će se politika voditi za trpezom raznih đakonija čiji je rok trajanja duži od trajanja stavova koji slavari tako žestoko brane tokom polupijanih rasprava. Svi su nezadovoljni, svi su nervozni i ljuti, ali nigde pobune. Svi su pametni, a svakodnevne gluposti nam skraćuju živote. Svi su hrabri, do prvog pogleda šefa smene, svi su odlučni do prvog mraza ili kišice. Svi bi promene, samo da se oni ne menjaju, svi bi da žive bolje, ali ne znaju kako da sami postanu bolji.

Kada god sednem i dotaknem „najmodernije i najdostupnije oružje za masovno uništenje“ – tastaturu, postavim sebi pitanje da li se bavim samo pojavnim oblicima neregistrovanog fenomena ili suštinom koju sa promenljivim uspehom pokušavam da dešifrujem.

Da bismo bolje razumeli problem koji pokušavamo da rešimo, moramo biti sposobni da svet pogledamo iz perspektive onog ili onih koje pokušavamo da promenimo, smenimo, razvlastimo…

Jedna ideja traje onoliko koliko u nju veruju njeni sledbenici. Jedan režim traje onoliko dugo koliko je nedodirnut prag izdržljivosti većine. Jedan vođa opstaje onoliko dugo koliko je sposoban da prati tempo i dinamiku istorijskih okolnosti i da ih na domaćem terenu pretvara u sopstvenu prednost.

Svaku epohu obeležila je neka ličnost. Mi i države i decenije nazivamo po vladarima. Utrkujemo se da saznamo što više detalja iz njihovog vladarskog ili privatnog života, kao da kroz njih živimo i svoj život. A istorija je zapravo život običnog čoveka, njegova svakodnevica, običaji, težnje, ideje, problem… Taj presek može nam najbolje opisati jedno vreme, vek ili epohu.

Prvu polovinu 21.veka, voleli mi to ili ne, obeležiće vladavina Aleksandra Vučića. Velike su šanse da on u tom razdoblju bude obeležen kao najmoćniji i najdugovečniji srpski vladar. Kakvu ocenu, opis ili karakter će istorija dati njegovom vaktu ostaje da se vidi ali jedno je sigurno – on ga je obeležio ne samo svojim političkim odlukama, već i svojim karakterom. To dvoje kod njega je organski povezano. On i ne krije da je sudbinski i životno vezan za Srbiju i da je nikada neće napustiti kao politički emigrant. NJegova tvrdoglavost, inat, prkos kao deo njegove nedozrele ličnosti preslikava se i na njegovo ponašanje prema političkim protivnicima. NJegova snishodljivost, šticovani nedostatak samopoštovanja, talentovano laskanje i ulizivanje prema superiornijima od sebe posledica je njegovih nezalečenih kompleksa i nesnađenosti u svetu odraslih. NJegova zloba, osvetoljubivost i isključivost su osobine koje je stekao provodeći formatirajuće godine sa ljudima gorim od sebe, sledeći idole koji su ga vodile u ambis.

Njegov poimanje „drugog“ dosta govori o njegovoj dijagnozi. NJegovo ponašanje prema sagovornicima, prema potencijalnim partnerima ili konkurentima značajan je deo njegove anamneze

Kada neko uspostavi lični režim, logično je da će u svakoj ličnosti videti potencijalnu opasnost. Zato svako, ali bukvalno svako mora imati neku moralnu ili bio kakvu drugu hipoteku koja će ga učiniti inferiornijim u odnosu na vladara. Dokaza za to je bezbroj.

Kada je razgovarao sa Sinodom SPC pretio je vladikama inkriminišućim materijalom, kada je „ubeđivao“ Srbe sa Severa napadao je njihove lidera za korupciju i nesposobnost, kada raspravlja u Skupštini moralno šamaranje opozicije je uobičajena praksa, kada gostuje na televizijama kombinacijom lažne ljubaznosti i nepotisnute agresivnosti sabija novinare u ćošak…
On je predugo bio u podređenom i neretko ponižavajućem položaju trpeći Šešeljeve hirove i kaprice, dočekao je svoje vreme osvete i naplate sa kamatom. Osoba kojoj se posle serijskih ponižavajućih trauma pruža šansa za osvetom je toksična, nezaustavljiva u svojim namerama, opasna i po sebe i po okolinu.

Ali, ne bi on bio takav, ne bi vladao na takav način da njegovi podanici ne pristaju na takav način vladavine. Ne, nisu Srbi trpeljivi, nisu neosetljivi, nisu kukavice. Ili nisu sve to značajnije više od odrugih naroda. Srbi su potkupljivi, lakoverni, autodestruktivni više od sebi uporedivih nacija.

Nekoliko iskustvenih istina o nama Srbima.

Srbi vole rezultat, ne vole igru. Srbi vole pobedu, ne vole pravila. Srbi ne podnose ni protivnika, ni sudiju, ni organizaciju, oni žele samo pobedu, profit, ćar. Za sebe naravno. Po svaku cenu, bez obzira na regule. Samo Srbi imaju uzrečicu – pravila su tu da se krše. Ili onu apokrifnu – nećemo se držati zakona kao pijan plota.

Ako prenesemo to na politiku, oni od politike ili političara prevashodno očekuju pun novčanik, trbuh i frižider. To je uslov svih uslova. To je dobar početak jednog lepog i dugotrajnog prijateljstva između hranitelja, branitelja i izbavitelja nacije i građanina pokornog koji svakog prvog otvorenog kljuna očekuje najavljeno sledovanje.

Ne dižu se bune punog stomaka i pokornu glavu sablja ne seče, ali je i ne podiže. A Srbima je stomak pun. O da, pun je parizera, sendviča, pašteta… Nisu samo Srbi siti, oni su i zadovoljni. Neki zadovoljno ćute, neki otvoreno slave svoj socijalni proboj u više slojeve društva, neki se greju na varljivoj vatri iščekivanja da su sledeći na redu. Vrti se životni ringišpil. Probisveti imaju priliku da postanu biznismeni, propalice lideri, ponavljači profesori, nasilnici policajci, kurve dvorske dame, lajavci komentatori, Toma Mona ministar tri godine.

Za to vreme betonira se naopaki sistem koji ne poštuje moralne zakone, a nepoštovanje prirodnih zakona plaća ljudskim životima. Čučković u Obrenovcu, poplave platite desetinama života. Nestorović u Kriznom štabu – preko sto žrtvovanih zdravstvenih radnika. Rakić, Đurić, Petković na Kosmetu – Banjska odnese četvoricu. Vesić u građevini-nadstrešica je samo početak strmoglavog pada. Da li je slučajno što Vučića kroz celu političku karijeru prate masovne grobnice, humke nevinih, nedelje žalosti, nacionalne tragedije posle kojih je on još moćniji i poletniji?

Njega prate, ali se nama dešavaju. To je kazna zbog naše potkupljivosti, pristali smo da za ponižavajuću cenu prodamo ono malo slobode koju smo krvavo stekli, ono malo države koju su nam preci ostavili, ono malo ponosa koji smo nasledili.
Mi ne pitamo kako se gradi Beograd na vodi – važno je da sija, da šljašti, i u toj opseni gubi se pitanje o Sava Mali. Mi ne pitamo kako se grade auto-putevi, koliko to košta, ko će to platiti na kraju-važno je da ćemo do Vrnjačke Banje moći za sat i po, do Niša za dva, do mora za pet sati. Ne pitamo ko i kako gradi brze pruge, kakve su ugovorne klauzule, dinamika otplate, uslovi korišćenja-važno je da se može do Budimpešte za dva i po sata, do Soluna još koji minut više. Uživajmo sada kada nam se nudi, kada nam se može, nije bitna cena,još gore, nije bitan način.

Mi ne samo da nastavljamo, mi utvrđujemo kulturu neodgovornosti kao deo našeg identiteta. Za nas politika nije umetnost mogućeg, već umetnost izgovora. Samo kod Srba ima izreka-on krade, ali i nama dade. Tito je krao, al je i nama dao.

Demokrate su krale, ali samo za sebe, ništa nam nisu dali i zato su morali da odu. Vučić ponovo krade, ali i nama dade. I mirna Bačka, i sve ostale srpske oblasti. Jer nije bitna krađa, bitna je podela plena. Ne smeta Srbima kriminal, već im smeta kad ostanu uskraćeni za svoj deo. Onda nastanu problemi. Svaki vladar to mora da zna, to mu piše u vodiču dobre praske –

Kako srećno i dugovečno vladati Srbima.

I zato će Vučić obeležiti prvu polovinu dvadeset i prvog veka. Vek koji čovečanstvu donosi veštačku inteligenciju i petu tehnološku revoluciju. Kod Srba to će biti vek loše gradnje i dobre ugradnje. I tako iz veka u vek, doveka.

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.