„Vučićev apsolutizam je simbioza podlosti i arogancije“

To naročito važi u dramatičnim vremenima kakva su bila krajem osamdesetih, početkom i tokom devedesetih. Tada su političke elite neposredno i bezobzirno ušle u naše živote i upleli ih u klupko mržnje i etničkih sukoba. Izolovati se od toga odnosno izbeći svako uplitanje u društvena zbivanja bilo je nemoguće. Barem meni.

Sa etičkog stanovišta morao sam da svoj lični život podredim borbi protiv tog političkog nasilja, protiv nacionalizma, protiv rata koji će ubrzo uslediti. Moja sećanja na to vreme su ambivalentna: nesrećan zbog silnih nevinih žrtva i razaranja, raspada zajedničke nam zemlje, a ponosan na sve nas mirovnjake širom Jugoslavije, moje drage saborce za mir, što smo onoliko koliko smo mogli pokušali da tu opštu tragediju sprečimo. Nismo u tome uspeli, ali smo, ako ništa drugo bili makar i malena iskra razuma u tami nacionalističkog ludila i autoritarne vladavine.

Imao sam lepo detinjstvo i bezbrižnu mladost. Rođen u Pančevu u decembru 1953, a već u maju naredne godine kad mi je bilo jedva šest meseci, selimo se u Zagreb, gde je moj otac dobio posao, a godinu dana docnije zaposlila se i majka.

U Zagrebu smo živeli punih sedam godina. Stanovali smo na Volovčici, tada periferiji grada, u izrazito kajkavskom okruženju, jer je bilo mnogo porodica koje su se u potrazi za poslom doselile iz zagorskih sela i Podravine.

Igrao sam se sa decom iz susedstva i prirodno progovorio sam na kajkavskom dijalektu. Dobro pamtim moje drugare Vinka i Tončeka, teta Baljevku, našu gazdaricu koja me je brižno, poput bake, čuvala dok su mi roditelji bili na poslu.

Pamtim popodnevne nedeljne šetnje sa roditeljima u Maksimiru. Živeli smo skromno, ali lepo i bezbrižno. Taj period mog života učinio je da postanem ne samo bilingvalan, nego i bikulturalan. To sam naravno shvatio mnogo docnije.

Pre nekoliko godina u Zagrebu na predstavljanju knjige poezije mog prijatelja Zdravka Seleša pročitao sam njegovu pesmu napisanu na kajkavskom. „Joj, kak vi dobro govorite, a veliju da ste iz Beograda“ obratila mi se nakon promocije jedna mlada zagrebačka dama.

U Pančevo smo se vratili u leto 1960. godine i te jeseni sam pošao u prvi razred. Trebalo se adaptirati na za mene sasvim nove uslove. Deca su moj kajkavski govor dočekala sa podsmehom i zadirkivanjem. Bio je to pre rezultat njihovog iskrenog čuđenja nego nekakve zle namere.

Učiteljica Nada Jankijević je ipak bila tu da deci objasni da sam došao iz druge sredine, da sam ja njihov drug i da nije lepo smejati se onome ko drugačije govori ili izgleda. Sa svoje strane, trudio sam se da što pre prihvatim govor nove sredine. Tako je počeo drugi i najznačajniji deo mog detinjstva i mladosti.

Možda koren mog ozbiljnog interesovanja za jezik kao prirodni, društveni i komunikacijski fenomen leži duboko u tlu te malene „nepravde“ koju su mi deca učinila. Postoji nešto što ja zovem „pozitivnim inatom“. To je ono kad vas problemi i prepreke ne deprimiraju, nego vas stimulišu da učenjem i radom na sebi te probleme i prepreke prevaziđete. Takav stav, koji je postao neodvojivi deo moje ličnosti, pomogao mi je da i u najtežim situacijama pronađem izlaz. I sačuvam sebe od frivolnosti pa i prljavština spoljnog sveta.

Još u osnovnoj školi pokazivao sam sklonost ka jezicima, književnosti i društvenim naukama. Matematika, hemija i fizika mi nisu naročito išle. Voleo sam da čitam. Moj otac je, s obzirom na svoje skromno obrazovanje, sa zapanjujuće dobrim osećajem (to sam naravno kasnije spoznao!) birao i kupovao mi knjige za decu. Imao je urođen osećaj za lepo i prava je šteta što nije bio u mogućnosti da taj osećaj razvije do kraja.

Ono što je sâm, ne svojom krivicom, propuštao u detinjstvu i mladosti, želeo je da priušti meni. I na tome sam mu beskrajno zahvalan jer su se tako, pored ostalog, formirale moje intelektualno-estetičke inklinacije ka literaturi i umetnosti, jezicima i istoriji i uopšte naukama o društvu. Praktično formirao se moj pogled na svet.

Druga, možda i ključna stvar koja je uticala na moj razvoj, naročito na moje univerzalističko poimanje čoveka i sveta, bio je moj tromesečni boravak u američkom edukativnom kampu u Rajnbeku (država NJujork) simboličnog imena „Camp Rising Sun“ od juna do septembra 1970. godine u okviru međunarodne razmene srednjoškolaca.

Bio je to skup dečaka iz SAD, Latinske Amerike, Evrope, Azije i Afrike „za one koji žele da učine nešto korisno u svom životu“, kako je glasio moto kampa. Takvo iskustvo mi je sa nepunih 17 godina bilo neprocenjivo ne samo zbog usavršavanja engleskog jezika, već pre svega zbog druženja sa vršnjacima iz doslovno svih krajeva sveta.

Tu se začeo moj nadnacionalni, univerzalistički svetonazor. Ili sam ga, moguće je, negde u dubini svoje svesti već posedovao, samo je tada isplivao na površinu. Već u jesen sledeće 1971. godine, kao maturant, na kursu u organizovanom u mojoj školi, sreo sam se sa međunarodnim jezikom esperantom kao jezičkim izrazom mog filozofskog shvatanja o antropološkom jedinstvu sveta i čoveka, o homo universalisu.

Ako je Zagreb bio grad u kojem sam proveo prve godine života, Pančevo je grad u kome sam proživeo najlepše trenutke preostalog detinjstva i čitave mladosti. „Kulturni centar Pančevo“ i popularni „Studentski“ bili su tih divnih, bezbrižnih, sedamdesetih godina, žarište kulturnih dešavanja, ovaj potonji muzičkih, uključujući i redovne igranke.

Pančevo je imalo dva muzička benda Fenikse i Haske, ali su u „Studentskom“ gostovale i tada najpoznatije jugoslovenske grupe. Tih sedamdesetih „Studentski“ (danas su mu vratili predratni naziv – „Svetosavski dom“) bio je mesto gde su se rađale ljubavi i slušala svetska muzika. Dve stvari tako svojstvene mladima. I onda i danas!

Maturirao sam 1972. godine i upisao ekonomiju. Na fakultetu su mi najbolje išli predmeti koji su za izučavanje imali izvesnu istorijsku dimenziju i sociološku osnovu – tu se jasno iskazivala moja naklonost ka istorijskoj nauci ali i nauci o društvu: Istorija ekonomskih doktrina, sociologija, savremeni privredni sistemi…

Moj magistarski rad, uostalom, nosio je naziv „Evolutivne etape poreza kao osnovnog fiskaliteta kroz istoriju“. Dakle ne puke finansije i pitanja finansiranja budžeta odnosno dileme oko fiskalnih ili vanfiskalnih ekonomskih ciljeva, ne institut prevaljivanja poreza i sl., već istorijski razvoj i oblici poreza od antike do naših dana.

Uporedo sa studiranjem, čitao sam moderne svetske pisce tzv. postmoderniste, pisao priče za književne časopise, ali i za novine koje su negovale priču kao žanr, poput nedeljne „Politike“, novosadskog „Dnevnika“ i „Pančevca“.

Objavio sam mnogo godina docnije dve zbirke priča (Osmeh Emi Majer i Preljubnička biblija), knjigu eseja (Hermeneutika književne estetike), TV dramu (Kobno pismo), antologiju srpske poezije za decu koju sam preveo na esperanto i objavio dvojezično pod naslovom „Svetu na dar“.

Za ovu knjigu dobio sam na svetskom esperantskom kongresu u Adelaidi (Australija) 1997. nagradu za najbolju prevedenu knjigu na esperantu za prethodnu, 1996. godinu. Preveo sam i na esperanto i priče Davida Albaharija, poeziju Desanke Maksimović, priče Nenada Ž. Petrovića…

Od 2014. do 2018. godine bio sam glavni urednik švajcarskog književnog časopisa „Literatura Foiro“, koji izlazi na esperantu. Bavljenje jezikom i književnošću je dakle neodvojivo vezano i sa mojim bavljenjem esperantom.

Sa esperantom sam proputovao dobar deo Evrope i sveta, naročito sam intenzivno posećivao istočnoevropske socijalističke zemlje u kojima je esperanto bio solidno razvijen tih sedamdesetih i osamdesetih godina.

Upoznao sam se sa tamošnjom omladinom i shvatio u kakvom smo srećnom položaju mi mladi Jugosloveni u odnosu na njih. Zavideli su nam na našoj slobodi da putujemo, da primamo novotarije sa Zapada, pre svega modne trendove, modernu muziku i štošta drugo što je njima bilo uskraćeno.

U sam osvit rata upoznao sam Nebojšu Popova, koji je bio jedan od vodećih članova UJDI-ja čije su mi ideje bile bliske. Tada sam prvi put u rukama imao „Republiku“. List je u zaglavlju imao moto: „protiv stihije straha, mržnje i nasilja“ (Kad je rat počeo, dodato je i „protiv rata“). U medijskom mraku i neprestanom ratnom huškanju, „Republika“ je bila zračak svetlosti. I već tada je počela moja, isprva povremena, a od 1994. stalna saradnja sa Republikom.

U redakciju sam ušao 1997. godine. Imali smo ubojit uređivački tim: osim Nebojše, bili su tu Dragoš Ivanović, Mirko Đorđević, Pero Mužijević, LJubiša Rajić, novinarke izbačene sa RTS-a zbog političke nepodobnosti Olivija Rusovac i Vera Ranković… I mnogo vrhunskih intelektualaca kao spoljnih saradnika počev od Žike Kovačevića, Mirka Tepavca, Aleksandra Nenadovića, Cvijeta Joba… Nisam mogao ni pomisliti da ću jednog dana postati glavni urednik tako uglednog lista!

Tu funkciju sam obavljao pet punih godina sve do decembra 2015, kada se list ugasio zbog finansijskih razloga. Iako smo bili tužni, u redakciji smo konstatovali: „Republika“ je časno ispunila svoju misiju koja je neprekidno trajala 27 godina. I kad danas čujem od mnogih: „Kako nam samo u ovim vremenima nedostaje „Republika!“, istovremeno sam i ponosan i tužan!

Sa porodicom, suprugom i sinom, 1990. godine preselio sam se u Beograd. Ali nisam prekidao veze sa svojim Pančevom. Kad je 1991. godine počeo bratoubilački rat, grupa mlađih intelektualaca i ja sa njima formirali smo „Pokret za mir“ i povezali se sa većinom mirovnih grupa ne samo u Srbiji nego i u Jugoslaviji koja se tragično pred našim očima u krvi raspadala.

Saopštenja, protestne šetnje, paljenje sveća za sve žrtve rata, organizovanje raznih tribina, pokretanje lista pod naslovom „Contra bellum“, bile su naše aktivnosti tih ratnih godina. Istovremeno kao novi stanovnik Beograda priključio sam se i tamošnjim borcima za mir i demokratiju.

Upoznao sam mnoge ljude koje dotad nisam poznavao: energičnu Vesnu Pešić, divnu i nezaboravnu Jelenu Šantić, profesora Miladina Životića, Žarka Koraća, Radomira Konstantinovića iz Beogradskog kruga… Bila je to Druga Srbija!

Rastužim se kad danas neki mladi levičari posprdno govore o Drugoj Srbiji, iako tada mnogi od njih nisu ni bili rođeni. „Ako vas pitaju šta je Druga Srbija, šta je bila i šta će biti, slobodno recite: Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom“, rekao je 2002. veliki Radomir Konstantinović.

Pokušavam da levičarima objasnim citirajući Konstantinovića, da Druga Srbija nije ideološki pokret, da su nju činili ljudi različitih političkih preferencija osim naravno nacionalista i desničara. Nažalost, odbijaju da to shvate!

Opšta retradicionalizacija traje u Srbiji već više od trideset godina i dovela je do toga da je naša istorijska nauka postala, uz časne izuzetke, najobičnija sluškinja velikosrpske propagande, pravdanja kvislinga u Drugom svetskom ratu ali i ratova za teritorije devedesetih godina.

Taj revizionizam me je podstakao da se poslednjih pet, šest godina aktivno posvetim istorijskim temama. Tako sam objavio dve knjige „Nacionalsocijalistički osnovi državnog i društvenog uređenja NDH i Nedićeve Srbije“ i „NDH i Nedićeva Srbija – sličnosti i razlike“. Na jéd i bes nacoških istoričara-revizionista!

Čak i naslov moje knjige „NDH i Nedićeva Srbija – sličnosti i razlike“ oni u svom šovenskom besu nisu izgleda umeli da pravilno pročitaju. Prebacuju mi da „izjednačavam NDH i Nedićevu Srbiju“ tvrdeći kako to „nije isto“. Pa naravno da nije isto, ja nigde i ne kažem da je to „isto“, već da ima sličnosti ali i razlika. I na osnovu dokumenta (a ne ličnog mišljenja) dokazujem tu svoju tvrdnju iz naslova.

Nerazumevanje i odbijanje da se prihvate činjenice rezultat je našeg nesuočavanja sa prošlošću, kako onom nešto daljom tako i ovom najnovijom, iz devedesetih. Danas živimo slično kao i devedesetih, samo rata (zasad!) nema.

Ali, kao i tada, ima: autokratije, medijskog mraka, nacionalističke indoktrinacije, huškanja na susede, zveckanja oružjem, antievropskih i antidemokratskih ispada, veličanja osuđenih ratnih zločinaca, putinizma i političkog rusofilstva, simfonije Države i Crkve odnosno pokušaja spajanja autokratije i teokratije. I najbolnije od svega – ima straha od budućnosti kod običnih građana. Ako smo Petog oktobra, krug nesloboda i zločina, straha i nasilja, makar delimično otvorili, sada smo ga nanovo zatvorili!

Današnji Vučićev apsolutizam vidim kao simbiozu podlosti i arogancije, krutosti i sebičnosti, ponižavanja i lažnog „spasiteljstva“, intelektualne ograničenosti i mesijanstva, oholosti i državne korupcije. U njegovim kontaktima spolja, uprkos neretko iskazanom besu na „velike sile“ (za domaću upotrebu!) vidim njegovo svojevrsno ulizištvo prema moćnima (Zapad i Istok), a nadmenu aroganciju prema slabijima (opoziciji, ali i susedima, pre svih prema Kosovu, Crnoj Gori i BiH).

Hoćemo li gorepomenuti krug u kojem smo zatočeni više od tri decenije već jednom definitivno probiti i izaći iz njega kao slobodni ljudi? Hoćemo li moći osloboditi uveliko zarobljene i državu i društvo? Teško je reći. Suviše dugo smo u katastrofi. A svaka katastrofa eliminiše rasuđivanje; razočarenje masâ nažalost ne vodi promišljanju o događajima, već navodi na dalje površnosti i naivnosti. Ali, nada umire poslednja!

Zlatoje Martinov je diplomirao i magistrirao na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se književnošću, publicistikom, istorijskim i politikološkim temama.

Takođe i međunarodnim jezikom esperantom. Piše na srpskom i esperantu, prevodi sa oba jezika. Od 2010. do 2015. bio je glavni i odgovorni urednik Republike, lista građanskog samooslobađanja, a od 2014. do 2018. glavni urednik švajcarskog književnog časopisa Literatura Foiro, koji izlazi na esperantu.

Od 2000. do 2012. član uredništva književnog časopisa Sveske. Trenutno je predsednik Sekcije za planske jezike Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije i član redakcije časopisa „Prevodilac“. Potpredsednik Saveza antifašista Srbije. Član NUNS-a od 1994. godine.