Vučićev ministar i peta kolona

Tek što sam shvatio da sam deo neverovatne scenografije u kojoj hiljade ljudi bukvalno sedi na ulici, počinje strahoviti stampedo prema Železničkoj stanici i tada sam na leđima osetio udarac pendreka. Nedugo pre toga napunio sam 17 godina i dobro se sećam da su nas tada visokorangirani SPS-ovci u režimskim glasilima uveliko nazivali različitim pogrdnim imenima iz već oprobanog gebelsovskog repertoara. Među svim tim uvredama posebno se isticala kvalifikacija izdajnika. Ili petokolonaša.

Protekle nedelje, u jeku spekulacija o opozicionom nastupu na predstojećim beogradskim izborima, jedan autentični izdanak SPS škole nazvao je opoziciju ni manje ni više nego – „Petom kolonom“. Branko Ružić, predstavnik stranke koja je na vlasti od 1945. do danas (sa malim prekidom od 2000. do 2003. godine), dakle 69 godina privilegija i života na grbači građana, aktuelni Vučićev ministar, poznat je i po pokušajima impresioniranja javnosti prečestom upotrebom reči stranog porekla. Peta kolona nije termin stranog porekla, ali je prevod termina „Quinta columna“ skovanog u Frankovom diktatorskom režimu u Španiji. Označava izdajnike koje je Frankov režim ne samo tako nazivao već i terorisao, zatvarao i nemilosrdno ubijao. Franko je lično do pred samu smrt potpisivao smrtne presude političkim neistomišljenicima. Knjige su spaljivane na gomili, a mediji brutalno cenzurisani i zatvarani. Da li je Vučićev ministar Ružić znao o čemu govori kada je opoziciju nazvao Petom kolonom? Ubeđen sam da jeste. Ostaje nam da vidimo šta nam Vučićeva vlada ovakvim etiketiranjem poručuje? Da će ova autoritarna vlast koja već efikasno cenzuriše medije, ucenjuje privrednike i otima im poslove, satanizuje opoziciju i uz pomoć režimskih medija kriminalizuje političke neistomišljenike, prigrliti ne samo Frankovu terminologiju već i metodologiju vladanja? Da li je to pretnja zamišljena da odvrati svakog pristojnog čoveka od društveno-političkog angažmana, jer stvari su očito otišle predaleko i bolje je ne mešati se? I konačno, ako smo mi Peta kolona, da li su oni onda – frankovska vlast? Dok nas nazivaju petokolonašima, na Kosovu i Metohiji Srpska lista (Srpska napredna stranka) trči u zagrljaj Ramušu Haradinaju, podržavaju ga za premijera i pravdaju i to velikim srpskim interesom. Podsetiću da je pre svega nekoliko meseci francuski sud odbio da Srbiji izruči tog istog Ramuša Haradinaja, koga Srbija tereti za ratne zločine. Tih dana upravo su se Vučićevi ministri, od Nebojše iz Beograda do Vulina u lažnoj uniformi utrkivali ko će biti glasniji patriota nabrajajući zlodela koje je nad Srbima sprovodio Haradinaj. Francusku državu smo zbog tog čina toliko „surovo kaznili“ da će se tome još dugo smejati u svetu diplomatije. Zabranili smo direktorima javnih preduzeća da tri meseca putuju u Francusku. Mislim da je vreme da priupitamo ko pregovara sa Haradinajem o ulasku Srpske liste u vladu u Prištini? Ko pali imovinu i preti predstavnicima Srba na Kosovu i Metohiji čim iznesu stav koji nije podoban? Ko nas gura u konflikt sa Hrvatskom, a zapravo pomaže HDZ-u raširenih ruku, očekujući politički profit od takve ratnohuškačke retorike u svojim izbornim matematikama? Zašto nam se rasprodaje poljoprivredno zemljište strancima, jedan od retkih preostalih srpskih resursa? Ko ugrožava izvorišta vode u Beogradu da bi podilazio tajkunima i arapskim „investitorima“, podešavajući prema tom interesu ne samo trase budućeg metroa već i zakone ove zemlje? Lex specialis dobiće izgleda dostojnog naslednika, svojevrsni Metro specialis. Ko prebija građane i novinare na Vučićevoj inauguraciji, a ko ruši pod okriljem noći u Savamali? Da li sve to čini „Peta kolona“ iz opozicije, ili to ipak maestralno rade prvokolonaši, kako Vučićev ministar Ružić voli da nazove novoradikalsko-socijalističko partnerstvo?

Sve ovo neodoljivo me podseća na te prve batine koje sam dobio ’99. i na sve ono što su one simbolizovale tada na uglu Kneza Miloša i Nemanjine. Ne promašuju temu oni koji danas smatraju da je ulica možda jedini na način na koji ćemo uspeti da povratimo demokratiju i slobodu. Od etikete „petokolonaši“ do fizičkog nasilja kratak je i brz put. To smo već videli, ne samo u Frankovom već i u vremenu njihove vlasti devedesetih. I opet će, kao i onda, samo od nas zavisiti koliko dugo smo spremni da ih trpimo.

Autor je portparol Socijaldemokratske stranke