Vučićev prezir prema pravu: O predlogu predsednika Srbije da se ponovo uvede smrtna kazna

On će, kaže, zamoliti Vladu da „razmotri sa Savetom Evrope i svima drugima“ može li Srbija da uvede smrtnu kaznu a da zbog toga „ne pretrpi pravne i političke posledice“, to jest „da ne budemo kažnjeni“.

Jasno je zašto se treba obratiti Savetu Evrope: kao država članica, Srbija je obavezna da ukine smrtnu kaznu, kako u vreme mira (Šesti protokol uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda) tako i u vreme rata ili neposredne ratne opasnosti (Trinaesti protokol).

Manje je jasno ko su „svi drugi“ sa kojima bi Vlada trebalo da „razmatra“ uvođenje smrtne kazne.

Za pretpostaviti je da se mislilo na Ujedinjene nacije, jer Drugi fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, koji je Srbija ratifikovala 2001. godine, zabranjuje smrtnu kaznu, s tim što potpisnice mogu staviti rezervu i dozvoliti primenu smrtne kazne za vreme rata, ali samo „za najteža krivična dela vojne prirode počinjena u toku ratnog stanja“. (Srbija nije stavila takvu rezervu.)

Jezivi zločini uvek dovode do velikog uznemirenja javnosti i zahteva da se zločinac pogubi, što populistički političari uredno koriste za „ubiranje jeftinih političkih poena“.

Jer, kako je isti taj Vučić rekao povodom masovnog ubistva kod Mladenovca prošle godine, „crna hronika je nešto što je uvek najčitanije, najgledanije i najvažnije svima“.

I tada je on bio predložio Vladi „da mi lepo vratimo smrtnu kaznu“, mada Vlada smatra da to „ne možemo opet po nekim tim mnogo pametnim „međunarodnim“ konvencijama“.

Prezir prema „nekim tim mnogo pametnim“ međunarodnim konvencijama proteže se i na domaće pravo.

Ustav Srbije zabranjuje smrtnu kaznu, ali populisti uvek spremno obećavaju izmenu Ustava, koji je inače za njih „svetinja“.

Istim povodom Ivica Dačić načelno dozvoljava mogućnost referenduma za ponovno uvođenje smrtne kazne, iako to pravno nije moguće.

Naime, obaveza ukidanja smrtne kazne proističe iz međunarodnih ugovora koje je Srbija ratifikovala, a Ustav (čl. 108) propisuje da „predmet referenduma ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora“.

Prezir prema pravu je notorna i bogato dokumentovana odlika naprednjačkog režima.

Ali, problem s poštovanjem prava nije samo naprednjačka tekovina.

On ima mnogo dublje korene u srpskoj politici, pa i u srpskom društvu.

Isto što sada o smrtnoj kazni govore Vučić, Dačić i družina, govorili su njihovi prethodnici u doba vladavine DOS-a.

I tadašnji političari su, isto kao sada Vučić, maštali da se sa evropskim organizacijama može „razmatrati“ mogućnost da bi Srbija, kao izuzetak, mogla da uvede smrtnu kaznu.

Na primer, tadašnji ministar pravde, Vladan Batić, pristajao je na ukidanje smrtne kazne nasuprot ličnim uverenjima, samo za volju „tekovinama evropske civilizacije“, pa je takav predlog podneo Skupštini, koja ga je usvojila 26. februara 2002. godine.

Ali, samo godinu dana kasnije, posle ubistva Zorana Đinđića, isti taj ministar je, u ime svoje Demohrišćanske stranke Srbije, izdao saopštenje da će stranka tražiti hitno uvođenje smrtne kazne.

Savet Evrope je na to reagovao munjevito, pa je već sutradan Batić dobio pismo generalnog sekretara SE, kojim ga moli da se uzdrži od te „ubitačne inicijative“, jer se ona „kosi sa fundamentalnim evropskim principima i standardima“.

Na to je Batić dao izjavu da „nije siguran“ da bi predlog za vraćanje smrtne kazne „naišao na odobravanje“ evropskih institucija, ali da „postoji inicijativa da se razgovara sa ljudima iz Evropske unije i OEBSa da nam se odobri neka vrsta moratorijuma“.

Naravno, ta „inicijativa“ i mogućnost da se za Srbiju napravi izuzetak postojale su samo u Batićevoj mašti, isto kao što samo u Vučićevoj mašti postoji mogućnost da se ponovno uvođenje smrtne kazne u Srbiji „razmotri sa Savetom Evrope i svima drugima“.

Nije Batić bio jedini političar DOS-a koji je maštao o vraćanju smrtne kazne. Isto važi za njegovog naslednika na mestu ministra pravde, Zorana Stojkovića iz Demokratske stranke Srbije – paradoksalno, stranke koja se programski zalagala za aboliciju.

Povodom silovanja i ubistva trogodišnje devojčice u Beogradu 2005. godine, on je izjavio da bi „smrtna kazna mogla da se vrati ako bi Skupština Srbije usvojila amandman na Krivični zakon“, kao da je ratifikovane međunarodne konvencije ne obavezuju ni na šta.

Još dugo su se, naročito na godišnjicu Đinđićevog ubistva, mnogi vajkali što se njegovim ubicama nije mogla izreći smrtna kazna.

Kada su 2007. godine ubice osuđene na zatvorske kazne, potpredsednica stranke G17 plus, Ivana Dulić, kazala je da joj je „žao što u našem zakonodavstvu nema smrtne kazne“, makar je „optužili za nepoštovanje evropskih vrednosti“.

Istom prilikom je Vladimir Beba Popović (on, doduše, nije bio političar nego Đinđićev savetnik) naglasio da je „tragično to što smo požurili da prihvatimo pravila civilizovanog sveta – iako smo od tog sveta daleko najmanje pola veka – pa smo tako brže-bolje ukinuli smrtnu kaznu“.

Srbija pod naprednjačkim režimom zaista deluje kao da je daleko od civilizovanog sveta, ali odgovornost za to ne leži samo na Vučiću nego i na onoj, ne maloj, većini građana koji za njega glasaju. Nisu naprednjaci jedini u Srbiji koji preziru pravo – izbegavanje pravnih obaveza čini život lakšim i udobnijim za svakoga ko nije usvojio temeljne moralne i pravne norme.

Otuda dolazi i jako raširen otpor prema evropskim integracijama i vrednostima, jer one podrazumevaju poštovanje prava.

Mnogi gastarbajteri koji su 1960-ih godina dolazili iz zapadnih zemalja u Jugoslaviju za praznike, po prelasku granice bi ljubili zemlju i uzvikivali da „nigde nema ovakve slobode!“ – bar je tako povremeno pisalo u novinama.

Pokojni Srđa Popović, advokat, objašnjavao je da oni to istinski veruju, jer pod „slobodom“ podrazumevaju pravo da nekažnjeno pljuju po ulici i biju ženu, što u Evropi nisu mogli. Za neke danas, „sloboda“ je i pravo da se uvede smrtna kazna, bez obaziranja na Ustav, zakon i obaveze iz međunarodnih ugovora.

Autor je advokat u penziji i osnivač udruženja Srbija protiv smrtne kazne

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.