Vučićev problem s „malim Vučićima“

A stvar je jasna: vanredni lokalni izbori u sadašnjem ustavnom okviru nisu mogući pre pomenutog aprila 2020. god.

U normalnoj zemlji ovde bi se završila i svaka rasprava, jer je trajanje mandata odbornika zaštićeno Ustavom, pa nikakav zakon, uredba ili politički dogovor ne može to da promeni. Ustavna odredba je veoma jasna, tu ne pomažu ni kreativna tumačenja. Ali Srbija više ne spada u „normalne“ zemlje, pa hajde da vidimo zašto bi iko razmišljao o lokalnim izborima kad im vreme nije?

Tu stvari postaju jasnije. Jedini interes da se održe vanredni lokalnih izbori ima vladajuća stranka i to dvostruki. Zašto? U SNS-u znaju da u ovom trenutku na parlamentarnim izborima još mogu da dobiju veliku podršku, imaju sve medije, svu državnu silu, opozicija je još uvek slaba. Međutim ovo je poslednji takav trenutak, jer stvari se s protestima i pojavom Saveza za Srbiju ubrzano menjaju. Promene neće stići preko noći, ali već 2020. god. uz malo organizacije zaljuljaće se temelji autokratije. Čekati redovne parlamentarne izbore veliki je rizik i zato se naprednjacima žuri.

Tu počinju problemi, jer ako se organizuju samo parlamentarni izbori, lokalne vlasti koje u 95% opština i gradova drži SNS mogle bi da dogodine dožive potpunu izbornu katastrofu. „Narod voli Vučića“, ali ne voli „male Vučiće“ širom Srbije koji jašu na popularnosti vođe, a sami ne bi bili izabrani ni za predsednika odeljenske zajednice. Naprednjačka propaganda stvorila je iluziju da „Srbija napreduje“, da se „otvaraju fabrike“ i ova iluzija odlično funkcioniše na makro nivou. Glasači SNS zaista veruju da smo najuvaženiji u svetu, da su plate za motanje kablova 90 hiljada, ali da mladi neće da rade i da su ekonomski problemi rešeni. Slom tog modela manipulacije dešava se na lokalnom nivou. Svako jasno vidi u svom okruženju da vlada totalno beznađe, da mladi odlaze, da su plate bedne, da vladaju nesigurnost, mafija i bahati SNS lokalni tajkuni, da cene rastu i da živimo bezvredne živote.

Pošto još uvek zbog totalne medijske propagande ne shvataju obmanu, svoje nezadovoljstvo glasači SNS prebacuju na lokalnu – mikro sredinu. Logika je: „svuda sve napreduje, otvaraju se firme, dobre su plate, samo kod ovih naših lokalnih nesposobnjakovića nema napretka, korumpirani su, bahati, ne interesuju ih narodne muke…“

U takvoj situaciji, opozicija će uz malo organizacije pregaziti lokalne SNS mediokritete ako ih ne štiti „moćni vođa“ poklapanjem kampanja, tako da se glasa „za Vučića“ i na lokalu i na republici.

Opet, pošto je SNS interesna organizacija, bez ideologije osim držanja vlasti po svaku cenu što duže, ni vrh SNS ne sme da se „zakune“ da će lokalci odraditi kako treba državnu kampanju ako nema lokalnih izbora.

Dakle, interes za istovremeno održavanje parlamentarnih i lokalnih izbora, uz nalaženje „rešenja“ da se skrati mandat odbornika je samo jedan – partijski interes SNS-a. Drugog nema.

Ako je tako, da li SNS ima neka rešenja na raspolaganju? Normalnih rešenja nema, ali postoje dva „nenormalna“. Prvo je testirano raspisivanjem iznenadnih i nezakonitih izbora u Kladovu, Doljevcu i Kuli. Izbori su raspisani jer su predsednici opština podneli ostavke, a u roku od mesec dana nisu izabrani novi i to je uzeto kao osnov za raspuštanje lokalnih skupština. Sjajno rešenje, ali odbornici lokalnih skupština nisu bili obavešteni o podnošenju ostavki kako to zakon nalaže i nisu imali priliku da izaberu nove predsednike, a to je bilo jasno kršenje zakona i ustavnih prava odbornika. Dakle, potpuno je moguće da se sutra probudite u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, pa i Beogradu i da saznate da je pre mesec dana gradonačelnik podneo ostavku o čemu niko nije imao pojma i da su zato raspisani izbori u tim gradovima. Uz doručak saznaćete da je SNS već predao kompletnu odborničku listu i krenuo u kampanju, dok ostatak planete još uvek nema pojma ni da su izbori raspisani. To naravno nisu ni fer ni pošteni a ni zakoniti izbori, ali videli smo da su mogući i da su već organizovani, možda baš kao proba za „širi plan“ ove godine (o tome se dosta govorilo prošle godine u krugovima SNS-a).

Druga mogućnost je da se samo zbog spajanja izbora naprečac izmeni Ustav samo u delu koji bi omogućio skraćivanje mandata odbornika uz izbegavanje referenduma. Ovo rešenje osim što ima očiglednu manu – da se Ustav menja zarad jednokratnog partijskog interesa, što dodatno bruka vlast, ima i druge nedostatke. Gubi se faktor iznenađenja, potrebno je vreme za sprovođenje procedura, a takav zahvat doveo bi i do izbora u Beogradu. Ujedinjena opozicija koja nije bila dovoljno organizovana pre godinu dana ovog puta mogla bi da preuzme Beograd, što bi bio kraj vlasti SNS-a na svim nivoima.

Bilo šta osim navedene dve mogućnosti bilo bi jasno kao dan – državni udar koji je izveo SNS u nameri da državu podredi partijskom interesu i imalo bi podjednaku ustavnu i zakonsku podlogu kao i odluka Narodne skupštine da sasvim ukine izbore jer naprednjaci imaju dovoljnu većinu i da tako nešto izglasaju.

Licitiranje o „skraćenju mandata“ odbornika u partijskom interesu ogoljava i još jedno svojstvo lokalnih SNS kadrova. Malo ko se tu uopšte bavi lokalnim temama i problemima građana. Skriveni iza „štita“ – lidera stranke, oni ne moraju da budu ni sposobni ni posvećeni sopstvenom poslu.

Glavne političke bitke u taboru SNS vode se zato oko toga kod koga će se „zateći pečat“ kad se bude predavala odbornička lista. Svejedno ko je na listi, birači glasaju za Vučića i samo je važno ko listu sastavlja. Otuda ogorčene bitke naprednjaka širom Srbije, brojne lokalne frakcije SNS franšize, „izvorni“, „preletači“, desetine odbora u v.d. stanju – nije važno šta si obećao građanima, šta ćeš uraditi, kakvi su ti planovi, važno je samo da se u trenutku izbora zatekneš u „sedlu“, da sastaviš odborničku listu od „tvojih ljudi“. Nema tu lokalne politike, lokalne demokratije, lokalne samouprave, ni bilo kakvih interesa građana. Zato će to sve i propasti, ali do tog trenutka toliko će toga u Srbiji biti uništeno, da će svako posle njih godinama morati da čisti krš i lom ostavljen posle te pijane žurke, pre nego što bude u stanju da se prihvati bilo kakvog ozbiljnog posla.

Autor je predsednik opštine Paraćin i potpredsednik Demokratske stranke