„Kako to zamišljaš da vođa i njegovi državni razbojnici uzmu koliko im treba i puste nas da živimo kao sav normalan svet“ – pitanje je koje se vrtelo na društvenim mrežama posle prošlonedeljnog teksta „Srbija u rukama državnih razbojnika“.
Naravno da nisam mislio bukvalno, da napune džakove para i odu u beli svet. Za ovih šest godina apsolutne vlasti uzeli su sve šta su hteli i više nego što im treba. To međutim nije nikakva cena u odnosu na trajnu invalidnost društva, totalnu duhovnu i materijalnu bedu u koju ćemo potonuti, ako vođa državnih razbojnika ne shvati da je i za društvo i za njega lično jedini izlaz iz ovog sunovrata da iskoristi političku moć kojom raspolaže i napravi korenitu promenu društveno-političkog uređenja Srbije. Demokratija u začetku i njene institucije su u Srbiji uništene, tako da do te promene ne može doći izborima jer on njima vlada i vladaće sve dok vulkan gneva i socijalni bunt ne odnesu i njega i celo društvo. Samo njegova moć i volja mogu dovesti do takve promene.
Postavlja se naravno pitanje: Da li je vođa svestan i da li se ikada pita šta će biti sa državom koju će ostaviti iza sebe? Može li se makar za trenutak odvojiti od svoje sujete i shvatiti da će njegovo državničko nasleđe biti propala zemlja u kojoj neobrazovani i nesposobni ljudi donose najvažnije odluke po narod i državu?
Jer njegova vlast postaje sklonište za nepismene propale đake i kupce lažnih diploma i doktorata. Ako išta od toga hoće i može da razume u trenutku najveće moći, kada je okružen ulizicama, poltronima i klimoglavcima, koji će mu prvi zabiti nož u leđa, onda će se zamisliti nad ovim predlogom koji sam nazvao „salto vivendi“.
Naime, za vođu državnih razbojnika jedini način da mirno siđe sa vlasti i preživi sva nedela i zlodela učinjena društvu i državi jeste da bude inicijator totalnog političkog preokreta. Da on i njegova stranka u tome ne učestvuju, već da u tom postupku za sebe i svoje najbliže obezbedi garancije da će biti pošteđeni suđenja. Kao apsolutni gospodar i naše i sopstvene sudbine, vođa državnih razbojnika jedini može izvesti takvu vrstu političkog preokreta, podrazumeva se dakako uz pomoć međunarodnog faktora. I Srbija kao država i vođa kao političar ne bi bili prvi na svetu koji su tako nešto uradili. Pada mi ovog trenutka na pamet postfrankistička Španija recimo ili slučaj „drugog oka u glavi“ Crne Gore na primer. Pa i Tito je 1948. kada ga se Staljin odrekao, napravio nešto slično. U svakom slučaju postoje različite forme kojima se može izvesti politički preobražaj društva od Ustavotvorne skupštine do, zašto da ne, povratka Srbije u parlamentarnu monarhiju. Uostalom, već je imamo na grbu i zastavi. Ne treba sumnjati da bi sve kraljevine sveta pomogle takvo rešenje. Konačno i potomci jedinog pravog „oca nacije“ vožda Karađorđa, ionako žive sa nama. Važno je samo da vođa shvati da je za Srbiju i njega lično jedini izlaz diskontinuitet od svih politika kojima smo bili okupirani od komunističkih do današnjih dana.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
