Već je primećeno da koalicija SNS-a nije samo catch-all partija, nego nova varijanta Socijalističkog saveza radnog naroda u kome SNS ima, kao nekad KPJ, rukovodeću ulogu.

Kao i KPJ, SNS „teži da iz političke stranke preraste u političko-vaspitnu organizaciju“. Kao KPJ u režimu J. B. Tita, ta partija zapošljava podobne, a otpušta i progoni nepodobne. Slično Brozu, Vučić dodeljuje povlašćenim stanovnicima stanove (doduše ne baš besplatno, nego po povlašćenim cenama).

Sa Brozom u glavi, Vučić se izlanuo da se smatra doživotnim predsednikom. Slično Brozu, Vučić je misionarski vođa u svetlu budućnost, u koju se ide brzim putevima i brzim prugama …

Vučićeva politika prema „Kosovu“ je notorno titoistička.

Kao i Brozu, Vučiću je strana srbijanska pravna i politička tradicija. To se jasno vidi na pitanju izborne vlade. Izborna vlada ne samo da danas postoji u Austriji, nego je postojala i u zlatnom dobu Srbijine demokratije (od 1903 do Prvog svetskog rata). Izborne vlade se obrazuju sa ciljem da se omoguće slobodni izbori. Tako je bilo 1905, kada je intervencijom šefa države (kralja Petra) obrazovana samostalska izborna vlada, pod predsedništvom LJube Stojanovića (jedinstvenog „moraliste u politici“). Regularnost izbora koji su obavljeni pod ovom vladom, malo ko je dovodio u sumnju; oni su ostali upamćeni kao najslobodniji u istoriji parlamentarizma Kraljevine Srbije.

Vučićev režim je suštinski jednopartijski sistem, kakav je bio Brozov režim. Za Vučića i pristalice, opozicija je inkriminisana pojava – „reakcija“, kao što je to bila i u vreme Broza.

Što se izbora tiče, Vučićev režim je došao u stanje Brozovog režima iz 1953. Rečju Slobodana Jovanovića, „posle svršenog kandidovanja Vladi ostaje samo još to da istera na biralište što veći broj glasača… Pod takvim okolnostima, uzdržavanje od glasanja bio je jedini način na koji se opozicija mogla ispoljiti. Ali kako ćorave kutije nije više bilo, ko nije hteo glasati, morao je biti tako hrabar da ne izađe na biralište … Uopšte, učešće birača bilo je slabije nego prilikom ranijih izbora. Broj glasača, negde veći, a negde manji, kretao se između 80 i 89 % od ukupnog broja birača. Ideal svakog totalitarnog režima: 100% nije bio ostvaren.“

Tom idealu Broz se veoma približio na skupštinskim izborima 1958. Opet rečju Slobodana Jovanovića, „kao u ostalim komunističkim zemljama, tako i u Jugoslaviji zna se unapred da će Vlada dobiti na izborima većinu, i to veću nego što je ranije dobijala. U Jugoslaviji Vladina većina, koja je već prošlih izbora bila dostigla 95,7%, porasla je ovih izbora tačno za 1%. Ako Vladina većina bude i dalje svakih izbora rasla, ona će u kratkom roku dostići 100%. Šta onda? Da se penje naviše, ne može; a da se spušta naniže, ne sme, jer bi to značilo da Vladina popularnost opada …“

Kao i njegov idol Broz, Vučić juri maksimalni izborni rezultat i pribegava „prisilnom izvođenju ljudi na izbore“. Kao i Broz, Vučić je suočen sa izbornim pitanjem „šta onda“?

Neki opozicionari Vučićev režim predstavljaju kao „režim okupacije“. Tako je Slobodan Jovanović predstavljao Brozov režim: „Titov režim nije nikada bio ništa drugo nego jedna okupacija – okupacija jedne zemlje jednom partijom.“

Da se Vučićev režim veoma približio režimu J. B. Tita, ponajbolje svedoče stihovi „Vunenih vremena“, velikog srpskog pesnika Gojka Đoga.

A Đogo kaže:

I bolje bi bilo da nisi ni živeo

nego što si živeo u njegovo vreme.

Živeli su mutavci i izmećari,

telali i tunguzi, gmizamci i prelivode,

krpelji i gnjige,

živeli su svi koji su bili srećni

što žive u njegovo vreme,

samo ti nisi.

Ne živi ko provede život

čekajući da nekom odzvoni.