Vučićev zagrljaj

Mnogo se ređe pominje činjenica da je slobodarski narod vrlo dugo trpeo tirane – vekovima (protiv Turaka), decenijama (protiv kneza Miloša) ili godinama (protiv Miloševića). Otuda se može postaviti pitanje o granicama izdržljivosti naroda, ili o tome šta je potrebno da bi se narod pobunio.

Danas izgleda da taj trenutak nije blizu, jer Vučić (koji obožava srpski narod) drži ga čvrsto u svom zagrljaju, toliko čvrsto da narod jedva diše.

Ne sme da ga ispusti, jer bi narod mogao da se otrgne i da ga prigrabi zla opozicija.

Dobro je poznato da se ovaj režim, u odbrani svoje vlasti, poziva na izbornu volju naroda.

Taj legitimitet se teško može osporiti, ni u zemlji, ni u inostranstvu.

Činjenica da izbori u Srbiji nisu slobodni teško se može dokazati, imajući u vidu totalnu kontrolu medija i društva u celini.

Neprekidni niz neverovatnih događaja (kriminalne afere, uzgajanje i trgovina narkoticima, svakodnevni obračuni i ubistva, prikazivanje morbidnih snimaka na televiziji, prisluškivanje telefonskih razgovora između mafije i vlasti) u svakoj normalnoj zemlji bi oborilo vladajući režim.

Nažalost, u Srbiji se postiže suprotan efekat, jer režim sve to prikazuje kao svoju borbu za spasavanje naroda od zla.

Stiče se utisak da većina stanovništva veruje u to, anestezirana dugogodišnjom beskrupuloznom manipulacijom.

Šta bi trebalo da se desi u Srbiji da bi se narod oslobodio Vučićevog zagrljaja i postao slobodan?

Za to postoje dve mogućnosti – jedna kroz dugoročni proces oslobađanja, a druga kroz ubrzani rasplet političke situacije u zemlji.

U prvom slučaju se radi o postepenom slabljenju zagrljaja, bez naglog prekida poverenja narodnih masa u vlast.

To se postiže permanentnim krunjenjem autoritarnog statusa vladaoca, sa stalnim otkrivanjem afera i nepodopština režima.

Za to SNS režim daje svakodnevno obilje materijala i dokaza.

Za sada nijedna afera nije dovoljno eksplozivna da bi poljuljala ovu vlast. Međutim, kumulativni efekat pojedinih budalaština režima bi mogao da ima signifikantno dejstvo.

U procesu svakodnevnog krunjenja Vučićevog apsolutizma veliku ulogu imaju slobodni mediji.

Iako su za sada malobrojni, oni sigurno imaju dugoročni uticaj na javno mnjenje.

U tom okviru, svoju ulogu imamo i mi čitaoci Danasa, sa svojim prilozima i napisima, u kojima ukazujemo na zlokobnu suštinu ovog režima.

Naravno, ovaj proces je dugoročan i moramo imati strpljenja da bi sačekali konačni kraj Vučićeve vlasti.

Međutim, problem je u tome što bi isuviše dugo trajanje ovog režima moglo da ima katastrofalne posledice za našu državu, koje bi se teško mogle sanirati.

Otuda bi za rešenje naše krize mnogo pogodniji bio pomenuti drugi pristup, kroz ubrzani rasplet političke i društvene situacije u Srbiji.

Ubrzani rasplet političke krize je moguć u dva slučaja – sa uticajem stranog faktora, ili isključivo „domaćim snagama“.

Kako stvari sada stoje, na uticaj međunarodnih činilaca, a pre svega, velikih sila skoro uopšte ne treba računati.

Za njih je Vučić za sada nezamenljiv, jer se uzdaju u dugoročni dogovor o priznanju nezavisnosti Kosova.

Otuda je jedino realno rešenje sa unutrašnjim raspletom situacije u Srbiji. Imajući u vidu trenutni odnos snaga SNS-a i opozicije, reklo bi se da su političke promene nezamislive.

Ipak, mogao bi se razmotriti eventualni pad Vučića delovanjem isključivo domaćih činilaca.

U načelu, to bi bilo moguće samo ukoliko bi se „nešto krupno“ desilo na političkoj sceni. Najverovatnije bi se tako nešto ostvarilo samo ako Vučić napravi neku grešku u upravljanju političkom krizom.

U vezi s tim, mora se priznati da on zaslužuje titulu velemajstora u oblasti manipulacije i totalne kontrole društva (u čemu mu niko iz opozicije nije ravan). Međutim, ukoliko pođemo od (problematične) teze da je i on samo čovek, mogla bi ipak da mu se potkrade neka greška.

Na primer, neka greška u vezi sa kontrolom porodice – bratom i sinom (kako sam ističe, on je tu najosetljiviji).

Posle silnih priča o delovanju brata Andreja širom Srbije, možda bi se ipak našao neki trag ili dokaz za to, uprkos energičnom Vučićevom negiranju.

Druga potencijalna Vučićeva greška bi mogla biti u odnosu na „mangupe iz svojih redova“.

Sada je postalo očigledno da se nešto događa u SNS-u.

Afere prisluškivanja, Jovanjice, Krušika i mnoge druge, koje se svakodnevno otkrivaju, dopiru do najširih društvenih slojeva, u kojima se nalaze Vučićevi glasači.

Nije isključeno da neki od njih počinju da se osvešćuju, tako da se ruši mit o vladarevoj nepogrešivosti i nepobedivosti.

Imajući u vidu trenutnu političku situaciju u Srbiji, kao i odnos snaga pristalica i protivnika režima, uloga opozicije bi se sastojala u permanentnom krunjenju autoritarnog statusa vladaoca, sa stalnim otkrivanjem afera i nepodopština režima.

Dugoročni kumulativni efekat svakodnevnih budalaština režima bi mogao da ima značajno dejstvo.

S druge strane, trebalo bi pažljivo pratiti sve Vučićeve poteze u oblasti totalne kontrole društvenih procesa i motriti na eventualne greške.

U tom slučaju, kada bi mogao početi ubrzani rasplet političke situacije, opozicija bi morala da povede sve slobodarske snage društva, u borbi za oslobađanje od Vučićevog zagrljaja i demokratski preobražaj Srbije.

Autor je univerzitetski profesor u penziji