Vučićeva botanička bašta

Medijska karenca je vreme koje je potrebno da protekne od poslednje upotrebe otrovnih propagandnih insekticida/rodenticida/fungicida, u zavisnosti na kojoj je evolutivnoj lestvici pozicioniran markirani politički protivnik.

U objašnjenju tog pojma sadržan je i odgovor na pitanje – zašto bojkot.

Zbog dekontaminacije društva, zbog sanacije terena, zbog pretvaranja Srbije ponovo u zemlju u kojoj je normalan život moguć, u prostor na kojem je moguće koristiti one funkcije koje nas čine živim bićima i delom prirode – funkcije disanja, promišljanja i govora.

A kako normalno disati kada se informacije do građana ne prenose optičkim kablom, već kanalizacionim cevima? Kako ljudski promišljati u zemlji u kojoj se drugačije mišljenje proglašava za neprijateljsku delatnost?

Kako normalno govoriti u rijaliti kakofoniji koja se planski stvara u srpskom etru i koja sve amplitude konvertuje u jednu frekvenciju, u jedan ton i na kraju u jedan glas?

Srbija je zatrovana, a otrovi ne stižu iz vazduha putem fatamorgazičnih kemitrejlsa, ni od HARP-a, već od organizovane tajkunsko-medijsko-bezbednosne hobotnice čije je političko odeljenje okupiralo državu, uzurpiralo institucije i stvorilo neprozirni paravan za organizovanu pljačku neviđenih razmera.

U tom neobjavljenom ratu slobodi prva je nastradala istina, a za njom i ljudskost. Srbiju su pretvorili u farmu, ali su mnogi poniženi i svedeni na niži stepen višećelijske organizacije. Pretvorili su ih u biljke koje obrađuju, zalivaju, kaleme i orezuju po potrebi.

Srpska bašta nije ograđena, svakakva divljač može da uđe u nju, obrsti gomilu plodova i vrati se nekažnjeno u svoju avliju.

Repelente bolje da stavimo na stepenice ispred skupštine, nego pored graničnog kamenja. Herbicide smo odavno izbacili iz upotrebe, ali ne iz ekoloških razloga, već zbog običaja da se korov u Srbiji ne suzbija i ne čupa, već gaji i zaliva.

Takođe, da bismo i pokušali da se vratimo u okvire fer-pleja, vlast bi morala da se odrekne upotrebe etilena, regulatora rasta raznih biljaka koje zauzimaju politički prostor u Srbiji i isušuju njen ionako desetkovani humus.

Jer kako objasniti proliferaciju novih stranaka, a ne posumnjati da režim smišljeno zloupotrebljava nelegalne hormone rasta koje ubrizgava (finansijski, medijski, infrastrukturno) u nove jednokratne izborne projekte?

Hemijski elementi raspoređeni su po Mendeljejevom sistemu na osnovu atomskog broja, biljke su klasifikovane po Raunkijerovom sistemu na osnovu morfoloških karakteristika, dok desničarski prematurusi tek pronalaze svoje mesto u Vučićevom novom srpskom poretku.

Patriotski terofiti su osetljiva politička životna forma koja traje jedan vegetacioni/izborni period i koja se odlikuje brzim rastom i razvojem u kratkim i povoljnim vremenskim periodima. Ovakav poluparazitni način života omogućava im da lako osvajaju prazan prostor i preuzimaju tuđa staništa/biračka tela.

Srbija je po svim ekološko-sociološkim parametrima antropogena sredina – predeo koji je sačuvao prepoznatljivi prirodni reljef i opšte geografske osobine, ali čiji su biološki uslovi nepovratno promenjeni dominantnim uticajem stranog faktora.

Zato njome vladaju takozvane alohtone vrste, hibridi koji su se najbrže i najadekvatnije prilagodili novim atmosferskim uslovima. Lokalna ideoekologija pretvorila je srpskog čoveka u loniceru, biljku puzavicu koja je, bez mnogo otpora, prihvatila opsadni mentalitet i kulturu straha.

Pitanje od milion dolara za opoziciju je – kako prevazići taj rajinski mentalitet koji počiva na orijentalnom pokornom mirenju sa sudbinom?

Srbi su siti svega, zato i gladuju. Nacionalne televizije pokušavaju da prevare fiziologiju i da kod Srba razviju obrnuti Pavlovljev refleks. Puna trpeza u Zadruzi, razne đakonije na ogromnom stolu Parova treba kod gledalaca da izazovu sitost, a ne fleksiju pljuvačnih žlezdi.

Oni koji svojevoljno prepuštaju da im programski meni popunjavaju režimski spin-nutricionisti, odlučili su se za posebni dijetalni tretman koji oblikuje ne samo telo, već prvenstveno um. Kablovska koprofagija ima dugotrajniji i teratogeniji uticaj od agresorskog osiromašenog uranijuma.

Jedinu utehu i nadu u Vučićevoj botaničkoj bašti, koja prerasta u balkansku džunglu, predstavljaju azonalni izuzeci, endemska podvrsta na koju ne utiču opšte klimatske promene i koja je rezistentna na sve toksične pesticide. Takva vegetacija otpora može se pronaći u Šapcu, Paraćinu, na zlatiborskim visinama i na ulicama prestonice.

Opasnost koja joj preti nisu režimski herbicidi, već društvene mreže.

One su izgubile svoju svrhu i pretvorile se u dvosekli mač. Iako su prvobitno bile namenjene boljem informisanju ljudi i njihovom efikasnijem povezivanju u modernu, globalnu društveno-političku zajednicu, danas one od neinformisane mase, prave dezinformisanu gomilu. Više nije problem globalizacija, komunikacija ili nedostatak informacija.

Naprotiv. Svega toga ima u štetnim dozama koje patološki deluju na građane. Kod „azonalaca“ opasnost leži u njihovoj alijenizaciji, jer u lavirintu svoje neosetne samoće oni svoj život virtualizuju, umesto da ga konkretizuju. A nijedna vrsta, biljna ili životinjska, bez umnožavanja, povezivanja i prostornog širenja nije opstala niti nadživela bića niže vrste.

Iako su nam ogadili reč napredno, moramo toj reči dati novi impuls i novo značenje. Samo u advance mode-u opozicioni blok može da oplevi, uzore i oplodi Srbiju.

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke