Vučićeva bulumenta i reformska alternativa

Političke elite koje su zauzele svoje pozicije krajem prošlog veka do danas su ne promenjene uz neke presedane koji su kratko trajali. Zapadni Balkan je ostao talac korumpiranih političara koji svoju vlast baziraju na širenju straha među svojim građanima od pripadnika drugih naroda ili susednih država.

Bosna i Hercegovina je primer kako već decenijama lideri sva tri konstitutivna naroda svoju vlasti temelje na strahu od dominacije druga dva naroda i konstantnoj konfrontaciji na štetu građana, a u svoju ličnu korist. Deklaracije SDA, referendum u Republici Srpskoj i treći entitet su ideje koje se ne mogu realizovati bez novog rata, a treba da skrenu pažnju sa siromaštva i beznađa u koje su zemlju doveli lideri koji su nepromenljivi dvadeset godina. Slično je doskora bilo i u Severnoj Makedoniji pod vlašću VMRO-DPMNE, ali je nova vlada uspela da napravi veliki korak ka evroatlantskim integracijama i ukoliko uspe da ga održi građani imaju čemu da se nadaju.

Vlast u Crnoj Gori je nepromenjena već 30 godina, opterećena je kriminalom i korupcijom ali opstaje predstavljajući se kao brana srpskom hegemonizmu i potenciranjem podela u crnogorskom društvu. U tome joj svesrdno pomažu određeni krugovi u Beogradu. Vlasti u Prištini čine uglavnom bivši komandanti OVK i tu se ne može govoriti o političkom monopolu nego o gospodarima života i smrti.

U Srbiji je u poslednjih 25 godina dolazilo do promene vlasti, ali to ne znači nemamo politički monopol. Poslednjih sedam godina su na vlasti iste stranke i isti političari kao i krajem prošlog veka. Doduše sa malo izmenjenom retorikom, pragmatičniji usled promenjenih političkih okolnosti i sa bolnim iskustvom koje ih je zadesilo 2000. godine. Ali to su isti oni zagovornici politike „krvi i tla“ koji ne mogu biti faktor pomirenja i prosperiteta ove zemlje.

Deklarativno zalaganje za EU je samo kupovanje vremena jer država bez vladavina prava i institucija i pod ovakvom autoritarnom i nedemokratskom vlašću nikada ne može postati članica Evropske unije. Od Vučićeve bulumente se ne može očekivati ništa dobro i tu smo načisto, problem Srbije što nemamo reformsku alternativu. Vlast i opoziciju čine ljudi koji su na političkoj sceni više od pola veka i za to vreme su uspeli da politiku odvoje od građana, da je ogade i zagade, da je pretvore u svoju privatnu delatnost. Nemoguće je praviti ozbiljne reforme i biti popularan. Srbija je imala demokratske vlade u period od 2000. do 2012. godine i ni jedna nije uspela da sastavi dva mandata, ali smo napravili ozbiljan pomak u demokratizaciji društva. Sada nažalost tom ulicom vozimo u suprotnom smeru.

Veoma često čujem da nam u politici trebaju nova lica. Potpuno pogrešno. I ovi koji su celog života u politici su nekada bili novi, a rezultate njihovog (ne)rada trpimo svakodnevno. Politika se mora spustiti do svakog građanina ove regije, da svako može da radi u korist zajednice kojoj pripada i da učestvuje u donošenju odluka važnih za tu zajednicu.

Ovde vladaju otuđeni centri moći sastavljeni od političara, kriminalaca i tajkuna, veoma često političari obuhvataju sve tri kategorije, a građani samo treba da izađu na izbore i tu se njihovo učešće u politici završava. Da stvar bude gora i ti izbori u Srbiji su odavno nedemokratski i namešteni i na njima se rešava samo sudbina jednih te istih političara. Ja na to ne pristajem. Želim da što veći broj građana uzme učešće u politici, posebno mladih ljudi jer od toga zavisi njihova budućnost. Te promene moraju da pokrenu mladi jer „ko će, ako nećemo mi i kada ćemo, ako ne sada“.

Autor je student Univerziteta u Novom Sadu