Vučićeva „etnonacionalizacija“ je antimoderna i štetna

Zašto mi imamo ovakvu vlast kakvu imamo, odgovor sam takođe našao u Danasu („Kako je moguća autokratska vlast u uslovima političkog pluralizma“ 14-15. X 2017) od jednog pripadnika „prave“ intelektualne elite, univerzitetskog profesora sociologije u penziji Silvana Bolčića. Profesor je objasnio pojam „etnonacionalizacije“, doktrine čijom su višegodišnjom agresivnom realizacijom vlastodršci uspeli da politički „zarobe“ Srbiju.

– „Etnonacionalizacija društva“ je osoben društveno-strukturalni proces čija je temeljna karakteristika da „društvo“ biva „posvojeno“ od strane dominantne nacije tako da se „društvo“ društveno-sistemski uspostavlja i razvija „po meri“ dominantne nacije i njenih nacionalnih interesa . Takvo se društvo društveno dihotomno strukturira na one koji pripadaju (rođenjem ili ličnim izborom) vladajućoj naciji i one koji ne pripadaju toj dominantnoj naciji. Sve druge društvene podele, pa i one klasne, od drugorazrednog su značaja.

Posle čitanja Bolčićevih stajališta postaje jasno kako je u Srbiji bila moguća izgradnja kulta ličnosti i kako su Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić promovisani u neprikosnovene vladare:

– Postsocijalistička „tranzicija“ u Srbiji, ali i u ostalim društvima nastalim nakon raspada SFR Jugoslavije, suštinski bila je više u znaku „etnonacionalizacije“ nego u znaku „demokratizacije“ društva. Naravno, ako je društvo „etnonacionalizovano“, realno je očekivati prevlast političkih stranaka i drugih aktera kojima su interesi dominantne nacije najbitnija politička odrednica. Tu je objašnjenje i za veliku popularnost SNS u izbornom telu Srbije i učestalo podržavanje njenog lidera i njenih kadrova, uprkos brojnim lošim političkim potezima i lošim posledicama takvih odluka po kvalitet života svih, pa i one društvene većine koja podržava sadašnju sveprisutnu vlast ove stranke.

Zašto proces „razaranja društva“, koji je izrazito bio obeležio godine devedesete i Miloševićevu eru, nije prekinut oktobarskom revolucijom 2000. godine, Bolčić je dao uverljiv odgovor – Vučićevom vladavinom nastavljena je „etnonacionalizacija“ Srbije. Ma koliko da postoji opasnost da naučne tvrdnje Silvana Bolčića, većinski politički anestezirani i nacionalno homogenizovani stanovnici Srbije neće prihvatiti mišljenje ovog uvaženog sociologa – da je uspostava „etnonacionalizovanog“ društva antimoderan i štetan proces, dobro je da se upoznamo sa njegovim obrazloženjem:

– Moderna društva nisu svodiva na „nacionalni supstrat“, ma kolika je brojnost vladajuće nacije. Moderna društva ne izvode svoju socijalnu integralnost iz etničke osobenosti većine njenih građana. Akteri „etnonacionalizovanog društva“, ma koje da su njihove subjektivne namere, čine i kratkoročno i dugoročno loše upravo „svojoj etniji“.

Primetno je da se mnogi analitičari i političari svakodnevno trude u tabloidima i na Pinku, RTS, Studiju B… da ubede čitaoce i TV gledalište da živimo u državi blagostanja. Suprotno njima, Bolčić je dao naučni „rendgenski“ snimak osobenosti našeg sadašnjeg „etnonacionalizovanog“ društva:

– U Srbiji je faktički uspostavljen „jednopartijski“ sistem u uslovima nominalnog „višestranačja“, uspostavljen je i osnažen kult vođe, učestalo je vaninstitucionalno delovanje nosilaca javnih funkcija, uprkos proklamovanoj težnji da se uspostavi „pravna država“, učestalo je „simuliranje demokratije“, ugrožena je sloboda medijskog delovanja, opstaje društvena promocija i prava delovanja prevashodno nacionalno lojanih i „podobnih“.

Objašnjenje značaja i posledica indoktrinacije naroda nacionalističkim „etnonacionalizmom“ dao je svojevremeno i filozof i sociolog Nebojša Popov:

„Samodršce je najlakše prepoznati“ – govorio je Nebojša – „po famoznoj političkoj tezi o idejnom, partijskom i nacionalnom jedinstvu, kao preduslovu napretka i razvoja zemlje. A najveće nesreće i stradanja smo doživljavali kada je, u nekom trenutku, to jedinstvo bilo postignuto. Dakle, kada se umesto građanske slobode i debate svih činilaca društva o pravcu razvoja zemlje, postigne jednoumlje po svim pitanjima i dostigne faza: jedna zemlja, jedna nacija, jedan vođa, a kad se još pojavi i floskula, kako ujedinjeni možemo sve“.

Autor je politikolog iz Nove Varoši