Vučićeva osvetnička poruka

… a prema približavanju onim snagama evropske desnice koje bi tu EU da raščlane na suverene nacije i da od Evrope bez granica naprave nove evropske nacionalne torove sa svim istorijskim animozitetima i potencijalnim političkim nabojima nataloženim tokom decenija. Ta činjenica, uostalom, najvažniji je argument zašto se savremene demokratije udružene sa levicom moraju, baš kao nekada, opet odlučno boriti protiv današnjih populista (odnosno nevešto prikrivenih fašista) kako bi se očuvao evropski i svetski mir.

Vratimo se, pak, našem predsedniku i njegovim „novim“ političkim idejama. Pre neki dan, po povratku sa samita u Berlinu, analizirajući aktuelne političke i geostrateške odnose u Evropi, Vučić je, ne bez jedva prikrivenog zadovoljstva, istakao kako se, citiram: „nakon Bregzita velika trojka koju čine Nemačka, Francuska i Holandija, a namerno su izuzeli Italiju, trudi da nametne svoju politiku današnjoj Evropi“, ali po Vučiću, „sada se međutim stvara taj blok zvan Višegradska grupa i ukoliko bi Moravjecki uspeo da pobedi na septembarskim izborima u Poljskoj, ukoliko bi Fico pobedio u Slovačkoj, a Orban će svakako pobediti u Mađarskoj, taj blok bi bio ojačan. U Češkoj je po tom pitanju stvar pod kontrolom (?!!) bilo sa Zemanove, bilo sa Babiševe strane“.

Čemu se zapravo raduje Vučić?

Prva žrtva nove vlasti u Poljskoj bila je zastava Evropske unije koja je, uz Poljsku, ukrašavala salu za konferencije u sedištu vlade otkad je Poljska 2004. postala članica. „Naša je lepša“, poručila je krajem 2015. godine čim je partija Pravo i pravda preuzela vlast, premijerka Beata Šidlo. Ubrzo su svi novinari u državnim medijima, uključujući nacionalnu televiziju, dobili momentalne otkaze, a na posao su vraćeni samo oni za koje se proverom utvrdilo da su „dobri Poljaci i katolici“ i da nisu zaraženi virusom liberalizma i levičarenja.

Isto se desilo i u državnoj upravi, gde su svi koji su postavljeni za vreme prethodne, liberalno-demokratske vlade, ekspresno zamenjeni kadrovima partije Pravo i pravda. Konačan udarac bio je nedavno stavljanje Ustavnog suda pod vladinu kontrolu, čime se izvršna vlast direktno umešala u sudsku.

Poražavajuće za sve slobodnomisleće i demokratski nastrojene ljude bilo je objašnjenje za ovu čistku koje je dao tadašnji ministar spoljnih poslova Vitold Vašikovski u intervjuu za nemački radio: „Prethodna, liberalna vlada gurala je zemlju u smeru mešavine kultura i rasa, ka diktaturi biciklista i vegetarijanaca koji koriste obnovljive izvore energije i mrze religiju.“

Ima li eksplicitnijeg primera šovinizma, rasizma i ksenofobije od ovoga?

Na moje zaprepašćenje, predsednik koji je izabran da sledi i evropske demokratske vrednosti, a ne autoritarnu populističku i suverenističku politiku evropske krajnje desnice, „pojasnio“ je dalje svoj stav: „Dakle Višegradska grupa plus Liga za sever dakle Salvini u Italiji, a videće se pozicija Austrije u narednom periodu (tamo u koalicionoj vladi sa konzervativcima sedi i lider profašističke tzv. Slobodarske partije Hajnc Kristijan Štrahe kao vicekancelar – prim. Z. M.) pokušaće da naprave neku vrstu bloka protiv ove trojke. Jer ta grupa imaće 2027. godine veći BDP od ove trojke i postaće neto kontributori evropskog budžeta i mnogo toga će da se menja u godinama pred nama.“ Odakle Vučiću ovaj podatak, sam Bog sveti zna! Pre će biti da je to izraz njegovih političkih htenja i nadanja nego realne procene.

A potom je govorio o svojoj poseti Italiji na način koji bi italijanska javnost ukoliko bi ta izjava bila tamo preneta, ocenila ne samo kao diplomatski neprihvatljiv već kao klasičnu uvredu za šefove italijanske države i vlade (Matarelu i Kontea) odnosno kao ružno šlihtanje vicepremijeru Salviniju. A rekao je: „Cenim predsednika Republike Matarelu i premijera Kontea, ali moj glavni sagovornik će biti potpredsednik italijanske vlade Mateo Salvini.“

Osnovno pitanje je: zašto Vučić kao svog glavnog sagovornika bira čoveka koji ima krajnje nacionalističke i totalitarističke nazore i koji je širom otvorio vrata svoje zemlje poznatom mrzitelju demokratije Stivu Benonu, koji je sa svojim profašističkim pokretom „Movement“ sa sedištem u Milanu finansiran upravo od tog istog Salvinija i uz dodatnu nesebičnu pomoć V. V. Putina preti da će „promeniti političku i društvenu arhitekturu današnje Evrope“. Za razumevanje kakva bi ta arhitektura bila, ne treba mnogo pameti: nacionalistička, autoritarna država zasnovana na organicističkom principu a to znači vođa kao glava i narod odnosno staleži kao udovi, ekonomski nacionalizam, opšta retradicionalizacija, oštra borba protiv nebelih naroda i imigranata, dakle nacionalna i rasna čistota…

Da li to Vučić priželjkuje dolazak i drugih evropskih ekstremnih desničara na vlast jer oni pored ostalog navodno pružaju Srbiji podršku za „očuvanje teritorijalnog integriteta“ pri tom misleći na „vraćanje Kosova pod suverenitet Srbije“? Da li su oni možda alternativa, ne toliko za Srbiju koliko za njegov dalji politički život nakon što je izneverio poverenje EU odnosno Zapada?

Ili se u Vučiću nakon „neuspelog susreta“ sa Merkelovom i Makronom odnosno neslaganja sa njihovim jasnim stavom da se pre ili kasnije mora postići obavezujući sporazum između dve nezavisne države Srbije i Kosova, probudio stari radikalski nacional-šovenski zov koji je dugo (često neuspešno!) potiskivao u sebi gradeći se demokratom i evropejcem?

Naposletku, nije li to svojevrsna Vučićeva „osvetnička“ poruka Zapadu? Jer ne reče li onomad dežurni Vučićev trbuhozborac: „Ako nas EU neće, ima ko hoće!“

Vreme pred nama će pokazati šta je posredi. Ipak treba upozoriti našu javnost na ove tihe, takoreći podzemne, nevidljive, promene naše spoljne politike. Da posle ne bude kasno!

Autor je publicista iz Beograda