Vučićeva zemlja

Oni koji su sanjali promenu moraju se pomiriti sa činjenicom da nje nema. Mi se možemo služiti političkim sofizmima, ali jedina istina jeste da je Vučić ojačao, i da je jači i od Miloševića, koji je svakako pojam jakog vladara. Uverljiva većina srpskih glasača poklonila mu je poverenje – milom i silom – i pokazala da joj ne smeta njegov nakazni politički stil. Šta je tu je, kažu naši fudbaleri kad izgube utakmicu, idemo dalje. Idemo dalje, naravno, ali sa jako jasnim saznanjem da je, posle ovih izbora, Srbija ne samo Vučićeva zemlja nego i zemlja desnog centra. Ako već nije najbolje, nije to ni najgore što joj se moglo dogoditi. Čitava dinamika ovih izbora odigravala se, naime, na tome uskom prostoru: tu je pobednik Vučić, ali su tu, generalno gledano, i njegovi pratioci Janković i Jeremić. (Tu je i Dačićeva navodna levica!) I tu je, rekao bih, dugoročno upisana sudbina savremene Srbije: njen je politički kapacitet sav u tome ramu. Ona jeste bila u stanju da proizvede i nešto drugo, i bolje, ali samo privremeno, i kao incident istorije. Desni centar sa ili bez diktature jedna je vrsta njenog prirodnog stanja, liberalne ideje ovde su mačji kašalj. Perspektive promene, tako, udaljile su se i skoro da se ne vide na političkom horizontu. Ali će jednom – kažemo mi utopisti – taj dan morati doći, i ozbiljni političari (kolikogod kod nas retki) moraju misliti o postvučićevskoj Srbiji, i to baš sad, i to baš u času njegove najveće snage. Vučić će je, nema sumnje, ostaviti unazađenu i osakaćenu, urušenu i podeljenu. Skeptičan sam prema našim mogućnostima da osmislimo neki bitno drugačiji projekat, pogotovo što je četristo hiljada ljudi stalo iza Belog, tj. iza ničega, ali – šta drugo da rade odgovorni politički ljudi nego da sanjaju nešto drugo, i nešto bolje.