Vučićeve energetske igre

I koliko god da se trudim da na mene lično ti njegovi konstantni ataci ne utiču, moram priznati da u poslednje vreme sve teže odolevam.

Valjda je razlog taj što je energetika tema kojom se već neko vreme Vučić bavi, pa mi sem na zdrav razum udara i na sve što sam decenijama učio što od profesora, što iz knjiga, što iz prakse.

Iz tog razloga želim da pomognem čitaocima da razumeju šta je pozadina sve apsurdnijih, ali i opasnih priča o budućnosti srpskog energetskog sektora.

Prva tema je svakako ugalj na bazi kojeg je i koncipiran naš elektroenergetski sistem.

Iako postoje opravdani pritisci javnosti zbog povećanog zagađenja koja dolaze iz naših termoelektrana još uvek se sa punom odgovornošću može reći da je mnogo veća korist od njih što se posebno vidi sada u periodu energetske krize.

Paradoksalno, ali najveći neprijatelj uglja je ministarka Zorana Mihajlović, koja očigledno od Vučića ima datu ulogu saradnje sa onim međunarodnim krugovima koji su lobisti za tzv. „zelenu agendu“.

Ti krugovi su pokušali da potpuno potisnu ovaj energent, što im srećom nije pošlo za rukom pa je tako i nedavno završeni klimatski samit u Glazgovu završen zajedničkom izjavom u kojem se oko uglja konstatuje potreba za smanjivanjem upotrebe čime je poražena logika zagovornika „zelne agende“ koji su tražili da u zaključke uđe odrednica o ukidanju uglja.

Ovo daje osnova da Srbija krene putem ulaganja u modernizaciju postojećih termoelektrana i gradnjiu novih koje bi koristile savremenije tehnologije koje manje negativno utiču na životni sredinu.

Takođe, imajući u vidu da se najveći deo naših rezervi uglja nalazi na Kosmetu neophodno je insistirati i na pravu Republike Srbije nad tim resurosm imajući u vidu državna ulaganja i na ugljenokopima i u termoelektrane u Obiliću, kao i u jezero Gazivode koje je sastivni deo tamošnjeg elektroenergetskog sistema.

Naredna važna tema je zemni gas koji je već sada proglašen za tranzicioni energent i nema nikakve dileme da će u narednih minimum trideset godina on igrati najvažniju ulogu u Evropi.

Jedan razlog je njegova ekološka prihvatljivost, drugi je velika potreba industrije za njim, a treći je taj što su termoleketrane na zemni gas veoma dobre za povećanje fleksibilnosti elektroenergetskog sistema pa se mogu koristiti za „peglanja“ disbalansa koji nastaju zbog velike upotrebe obnovljivih izvora energije.

Srbija dakle treba zemni gas i srećna oklonost je što smo se našli u planovima Gasproma pa smo tako danas država kroz koju prolazi magistralni gasovod, Balkanski tok.

Ono što bi bilo logično je da se iskoristi ta okolnost i da se krene u pravcu reorganizacije pre svega sistema za daljinsko grejanje i to tako da se forsiraju male i mikro kogeneracije na zemni gas, a to znači da će zimi ta postrojenja istovremeno grejati i proizvoditi električnu energiju čime će se energent trošiti maksimalno efikasno.

Naravno tu dolazimo do teme cene zemnog gasa, a o čemu sada Vučić patetično priča na svim medijima.

Odmah da kažem na sastanku sa Putinom se neće pregovarati o ceni gasa već će se samo konstatovati da je dogovor postignut sa rukovodstvom Gasproma, tako da naš predsednik nema nikakvog razloga da ima toliku tremu o kojoj stalno priča.

Samo bi malouman mogao da pomisli da državnik ranga Putina sedi u Kremlju i cenjka se poput trgovca na pijaci i da će onda doći neki Vučić koji će ga nadmudriti više od npr. neke Merkelove, a te priče nam se uporno serviraju čak se i crtaju na tabli u uživo programu.

Inače, treba reći i to da već duže od mesec dana postoji načelni dogovor i Srbija će dobiti garantovanu cenu i količine na nivou onih koje je dobila Moldavija i ta cena neće biti najbolja u Evropi već će biti primerena našem konzumu koji zbog izuzetno slabe industrije nije veliki.

Nuklearna energija je takođe postala tema koju je pokrenuo sam Vučić time što je naredio da se u javnost plasira pismo Radeta Baste, direktora Beogradskih elektrana, u kojem se traži ukidanje postojećeg moratorijuma na nuklearnu energiju i pozivaju se američki investitori da grade nuklearne elektrane u Srbiji.

Nakon Baste je krenula igra sa pričom kako je plan da se kupi neki procenat u nuklearnoj elektrani Paks u Mađarskoj, a što bi bilo suludo potrošenih preko milijardu evra čak i ako bi Mađari bili toliko glupi pa da nekome daju udeo u svojoj državnoj imovini pogotovo kada su sa Rusijom napravili takav ugovor po kojem otplata kredita za nuklearku kreće tek kada ona bude počela proizvodnju.

Međutm, to je pokrivalica za drugi plan po kojem Vučić teži da još jednom enormno zaduži Srbiju ovog puta kod lobista „zelene agende“ i da pokuša da ovde instalira tzv. modularne nuklerane elektrane na čijem razvoju se sada intenzivno radi, a u šta su velike pare uložili i ljudi poput Bila Gejtsa.

Lično sam veliki protivnik izgradnje nukelarki na teritoriji Srbije jer su veoma skupe, a stvaraju izuzetno veliku zavisnost države prema onome od kojih ste kupili tehnologiju jer od trenutka izgradnje pa do završetka upotrebe, a što je perid duži od pedeset godina, ne postoji mogućnost da se potrebno gorivo i remonti vrše preko bilo koga sem preko onoga od koga ste nuklearku kupili.

Rečju, stvara se veoma pogodno tle za ucene i monopolski položaj i zbog toga ne treba da čudi što postoji tolkiko velika aktivnost nukelaranog lobija.

Umesto u nuklearke treba se uključivati u razvoj tehnologija za energetsku eksploataciju vodonika.

U tom smislu vrlo pogodni partneri su EU i Rusija koje su započele sopstvene programe u koje će u naredom periodu uložiti milijarde evra.

Vodonik je energent koji bi u jednom delu mogli i sami da proizvodimo, ali i da kupujemo na slobodnom tržištu, čime ne bismo imali tolku zavisnost kao sa nuklearnim gorivom.

Takođe, izgledno je i da će vodonik moći da se transportuje sistemom postojećih gasovoda čime sadašnja velika ulaganja u gasifikaciju ne bi bila uzaludna, a čitava ta već izgrađena infrastruktura bila nasukana.

Da sumiram, Vučić temu energetike zloupotrebljava kao i sve drugo.

S jedne strane pokušava da fascinira narod kroz kampanju u kojoj on sve i o svemu zna najbolje, dok s druge strane tom jedinom preostalom strateškom granom u Srbiji trguje sa uticajnim međunarodnim krugovima kako bi ostao na vlasti.

Primera radi, ako mu prođe izgradnja modularnih nuklearnih elektrana, on će vrlo uticajnim lobistima dati milijarde evra za tehnologiju i desetine milijardi evra kroz udeo u srpskom tržištu električne energije.

Ti lobistički krugovi će se potruditi zbog sopstvenog interesa da ga sačuvaju na vlasti bez obzira na sve šta sada radi i šta u budućnosti tek planira da radi u pogledu stanja demokratije, vladavine prava, medijskih sloboda ili bilo čega drugoga.

Zbog toga je bukvalno životno važno problematizovati mu planove i izazvati političku krizu pre zakazanih izbora jer u suprotnom će što kroz refrendume bez cenzusa što kroz nedemokratske izbore Vučić uspeti da legalizuje ovo stanje u kojem je Srbija kolonija, a on i njegova mafija kolonijalni upravnici.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta i doktorand na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu