Vučićeve stilske vežbe

Nije me bilo par nedelja, a sve je ostalo isto: još jedno istorijsko obraćanje naciji, još nekoliko prekih i ljutitih izjava predsednika, Litije nazvane Glavni odbor SNS (u nekim delovima Srbije ovaj se paganski praznik gde se vazdan nose ikone zove i zavetine), otvaranje nekoliko fabrika koje će promeniti našu nikada izvesniju budućnost i… „ruši se zeleni autobus teran jesenjim vetrom“ što bi rekao Arsen Dedić. Na da se Ines, ali bogami ni Aleksandar…

Naš predsednik ima neverovatnu sposobnost, koju je pre njega imao samo vlasnik TV Palma Miki Vujović, da se svađa sam sa sobom. Mada bi hteo da liči da se svađa sa nekim značajnim imaginarnim protivnikom (ili još bolje sa protivnicima) – s obzirom da mu to navodno daje na značaju i hrabrosti, njegova su obraćanja narodu ipak samo varijacija jedne te iste plačne teme koju bi da je živ samo Rejmon Keno mogao bolje da obesmisli.

Nakon njegovog poslednjeg obračunavanja sa trećim licem množine na Litijama, ostaje naravno nejasno ko je upropastio predsednikov plan za Kosovo: mangupi u njegovim redovima što bi rekao drug Vladimir Iljič, ceo nesretni narod što bi rekao gospodin Alfred Žari, žuti što bi rekao Dragan Ž. Vučićević (Ž od Ždanov), list Danas sve sa ovim jurodivim autorom teksta što bi rekao „dragi, Dragoljube“ Željko Mitrović…?

Za predsednikovu izjavu o svinjskim papcima i letećim automobilima direktni je krivac neponovljivi Željko Mitrović. On je svojim „projektima“ dokazao da zdrav razum ovde ne stanuje – stoga i razmišlja o uvođenju krokodila u Zadrugu, čime bi ovaj imaginarijum bio kompletiran. Kako narodu ne bi bio čudan krokodil pored venecijanskih gondola u Željkovoj kneževini, onda nisu čudni ni leteći automobili. U našem je imaginarijumu sve moguće! Da nije ovog rijaliti sistema vrednosti, kojeg na Pinku (a i gde bi drugo!?) zdušno brani hrabri vojnik Vulin Aleksandar, možda bi nam se predsednik iz Kine obratio pričama o napretku naše poljoprivrede i potrebi inovativnih tehnologija. Ovako je to pojednostavio do priče o letećim papcima zbog čega bi u ozbiljnim demokratijama neko zaplakao, a ovde ne samo da mu aplaudiraju, nego zahtevaju da mu se svuda i slike objavljuju (posvećeno osnivaču svih stranaka čije je prvo i poslednje slovo S, Aleksi Jokiću).

Predsednik ne govori o očiglednim problemima i jasnim jezikom: da li ste ga ikada čuli da priča o propasti giganta Ratka Mitrovića ili štrajku glađu obespravljenih u Gumoplastici? Da budemo pošteni: predsedniku i nije stalo da stvari budu jasne. Čini mu se da se najbolje snalazi u nejasnim, mračnim i višesmislenim sintagmama gde bi ekspresivnost njegovog lica, ton njegovog izražavanja i stepen zabrinutosti koji neprestano emanira trebalo da govore više od činjenica! Verovatno nisam preterano inteligentan, ali nakon iščitavanja njegovih istorijskih govora (istina, samo poslednjih nekoliko) nikako mi nije jasno koji je to plan za Kosovo propao? Tako da molim SANU, da ako već ćute oko svinjskih papaka i letećih automobila, makar oko ovog propalog plana kažu neku reč: šta je propalo i kako!

Kao što je nauka danas dovoljna sama sebi, tako su i naše akademske institucije, na čelu sa cvetom srpske inteligencije – SANU, samodovoljne i samozadovoljne. Ponekad mi se, nažalost, čini da je biti akademik samo sebi cilj i da se titula akademika ne shvata kao početak i odgovornost, već kao kraj i privilegija. Najpametniji od nas bi trebalo da se bave društvenom zbiljom i budu njen značajan korektivni faktor, a ne da se bave samim sobom – večitim izborima i spletkama, dostojnim evropskih dvorova. Osoba bez znanja ne može preuzeti odgovornost – osoba sa znanjem ne može ne preuzeti odgovornost. Ako ne shvatam svrhu svog postojanja i zašto sam tu gde jesam, život postaje nemoguć, govorio je Lav Tolstoj.

Tako dolazim do svoje omiljene teze – ako je teško očekivati razboritost od anestezirane i na Zadrugu i povraćaj penzija navučene mase po tipu Juvenalovog „panem et circenses“, onda bi naša akademska zajednica morala biti razborita i reći svoj stav. Nije valjda da je maca pojela jezik svima osim akademiku Dušanu Teodoroviću?

Gde je onih 600 potpisnika od prošle godine koji su javno kazali svoj stav i podržali Vučića? Da li i dalje veruju u razvoj papaka? Da li se sećaju redovnog člana SANU profesora Miloša Đurića, koji je 1941. godine na nagovor kolege kompozitora da aminuje nemačke okupatore odgovorio: „lako je tebi – ti u diple sviraš, a ja predajem etiku!“ Gde se danas izgubio nekadašnji ideal obrazovanja kroz vaspitavanje? Žan Žak Ruso smatra da je vaspitanje važnije od obrazovanja – možemo se obrazovati i za lekara i za ratnika, ali se vaspitavati možemo samo za čoveka.

Ne moram valjda ja da podsećam akademike na reči Platona da se u idealnoj državi i ratnici i proizvođači pokoravaju filozofima, jer samo oni mogu da obezbede pravdu i sreću u državi. Gde su sada naši „filozofi“ da kažu koju o letećim papcima? Preferiraju intelektualnu distancu i dremež? Bojim se da ćemo se svi mi probuditi sa tako teškom glavoboljom da nam leka biti neće.

Naša elita mora biti svesna Šekspirovog vapaja: „izrazi svoju bol rečima – bol koja ne progovori, guši puno srce dok ne pukne“! Ili što reče Siniša Kovačević: „ubiše nas svojim ćutanjem“…

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu