Vučićevo idealno društveno uređenje je selo Štrumpfova

Svih osam prethodnih subota bio sam na protestima, kao i za godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića, kao i na dan kad su branitelji reka došli u Beograd, ali nisam izlazio za govornicu. A onda je Aleksandar Vučić zamolio patrijarha da me zamoli da se obratim u tri rečenice. Doduše, ne patrijarha Irineja, koji je izjavio da ove proteste ne podržava. Nego mog patrijarha, koji se zove Građanska Dužnost, Čast i Sloboda.

Pre koji dan, u jednom intervjuu pitali su me šta je nama Aleksandar Vučić. Odgovorio sam da je Prvorođeni nama – ukućanin. Uselio se u naše domove, u svaki naš razgovor, u naše živote i svakodnevicu, a nas je preselio u svoj univerzum. Mi živimo u svetu iz njegove glave i poprimamo njegove osobine: postajemo ociničeni, osebičeni i puni mržnje. Malo je to, bre – kaže ministar Šarčević. Ja kažem: mnogo je. Mnogo je, došlo je preko glave i mnogo višima od mene, i dalje neće moći.

Da bismo popravili ovu zemlju, svi moramo da se izlečimo upravo od onoga čime nas je Kliconoša zarazio, a najpre da razlepimo s lica odvratan nipodaštavački podsmeh koji smo od njega nesvesno usvojili. Zato večeras kažem: ja nisam ovde da bih se rugao krezubima, jer mene krezubost ne asocira na manjak pameti niti na manjak srca. Nego na golo siromaštvo, na muku i jad. Nisam ovde da se smejem direktorki biblioteke iz Lazarevca, skamenjenoj od straha pred kamerom posle jednog telefonskog poziva. Ovde sam da joj kažem: svi koliko nas ima zaštitićemo vas od onoga ko vas je zvao. Nisam ovde da kinjim one koji nemaju hrabrosti, nego da ih ohrabrim da uzmu svoje dostojanstvo nazad, jer im ga Aleksandar Vučić nikada neće svojevoljno vratiti. Nisam ovde da ponižavam botove, nego da ih pozovem na totalni opoziv, jer oni su najponiženiji među nama. Ustanite i pobunite se, budućnost koju vam Aleksandar Vučić nudi ista je kao vaša sadašnjost: ako ne uspravite kičme, kod njega će vam doveka posao biti da za mizerne novce i na sramotu svoje zemlje lupate minuse, pluseve i gluposti.

Ali kako nemam plemenito srce slavne pesnikinje, nisam ovde da i za one koji su krivi, za štitonoše i glavnog štetonošu, tražim pomilovanje. Ovde sam da za njih, za svakog pojedinačno i sve zajedno, tražim lustraciju.

A da postoji sud za neumesno, bahato i besramno, prvo bi ih pred taj trebalo izvesti. Aleksandre Vučiću. Tvoj ministar prosvete, osim što ne zna da se ne kaže floksula nego floskula, javno je ponizio deo akademske zajednice, poručivši da profesor u penziji više nije profesor i da mladi istraživači, najveći umovi svoje generacije, mogu slobodno da odu u neku drugu zemlju gde će njihova imena biti važna. Tvoj direktor koridora, umesto da izjavi saučešće porodici poginule žene, u svojoj se prvoj izjavi neotesano sprda, kao i svi vi s našim životima, a dok daje ostavku, verovatno spreman da bez funkcije izdrži čak i godinu dana, on više spominje tebe nego tragediju . Ali to je tvoj svet, zar ne? Svet u kome vi sve smete, svet u kome ni najbolji među nama ne mogu ništa ni najgorima među vama. Tvoj svet se deli na tlačitelje i tlačene, na kabadahije i poslušno roblje, na svemoćne i nemoćne. Ukratko, tvoj svet se deli, jer si celog svog političkog života jedino to i radio: delio ljude i huškao jedne na druge. Ti zamišljaš da je idealno društveno uređenje selo Štrumpfova: onaj jedan doživotno glavni, sve knjige kod njega, sve zna i o svemu odlučuje, a ostali u sreći i veselju svi isti od glave do pete, svi mu ljube skute, svi se boje da ga ne naljute, i razlikuju se samo minimalno: neko sme da stavi cvet na kapu, neko naočare, a jedna čak sme i da bude žena. Pa i tada, bitno je na čijoj je strani ta žena. Samo ako je na tvojoj, ona je nečija majka, ćerka, supruga i sestra. Ostale su niko i ništa, svi mi smo niko i ništa. Ali ako stvarno hoćeš da na ulicu izađe nas pet miliona nikoga i ničega, nevažnih imena, i penzionera i mladih, to ćeš i dobiti: mi nećemo stati dok te i poslednja žrtva tvoje propagande ne prozre i ne prezre.

Naravno, ti ćeš ovih dana, u svojim beskrajnim medijskim sačekušama u kojima nam iskačeš pred oči iz televizora, novina i frižidera opet reći kako te neki kritikuju iz lične antipatije. Pa će se poneko pravdati kako ovo nije lično. Ja sam ovde da ti kažem: za mene je lično da ličnije biti ne može. Lično je, Aleksandre Vučiću, zato što već deceniju i po moje javno delovanje ima za cilj toleranciju i izgradnju mira među narodima bivše Jugoslavije, ima za cilj da počisti užas i nesreću koju ste takvi poput tebe i ti lično napravili devedesetih. Ali baš zato, tvoji simpatizeri oduvek su me nazivali izdajnikom svog naroda. NJima i tebi dajem na znanje: moje knjige i pesme mogu nekome biti umetnički loše ili mogu da izraze stav koji se nekome ne dopada. I toliko. Ali moje knjige ili pesme sasvim izvesno nikoga ne korumpiraju i ne ugrožavaju, nikome ne prete i ne zastrašuju, knjige i pesme nemaju kupljenu diplomu kojom ponižavaju onoga ko ju je pošteno stekao, knjige i pesme ne zapošljavaju svoje rođake knjige i pesme, nemaju moć da nateraju ikoga da ode iz zemlje, ne mogu da opljačkaju narodno vlasništvo, ne mogu da omalovažavaju ono malo časnih novinara i da se brecaju na njih, ne mogu da cenzurišu i zabranjuju predstave i koncerte, ne mogu da zidaju objekte tamo gde se ne sme niti da grade mini hidroelektrane i unište naše reke, ne mogu nikome da razlupaju glavu šipkom, ne mogu da skrive pad helikoptera ili pad radnika sa skela na gradilištima, ne mogu da maltretiraju građane u Hercegovačkoj, niti da prave sramotne spotove protiv Olivera Ivanovića, niti da kriju osobu s poternice i dokazuju nevinost poligrafom. Ne, to ne rade ni knjige ni pesme, a sve su to teški zločini protiv sopstvenog naroda, i više od toga: za mene, sve su to izdaje. I neko će za to morati da odgovara. Pred istorijom sigurno, a nadam se i pred institucijama nadležnim za to, kada ih budemo napravili. I zato, što bi rekla pesma tvoje omiljene umetnice, idi dok si mlad. Siđi sa svog trona od laži, nedosanjanog huliganstva, prenemaganja i sujete i odlazi, jer iako nisam pravnik, bojim se da ćete u suprotnom ti i tvoji minionsi, kad vas jednom napokon iselimo iz naših domova, razgovora, života i svakodnevice, dočekati da vam država dodeli stanove za sve vaše zasluge, samo što će se ovoga puta komisija za dodelu stanova zvati SUD.

Zapamti, Aleksandre Vučiću: mržnja nikad ne pobeđuje. A tebi se lice svaki put kad govoriš javno ugiba od mržnje prema svemu i svakome ko nije kao ti. Čak i deca znaju iz priča i bajki: mržnja na kraju uvek ostane sama. I kada budeš počeo da padaš, svi ti koji se sada goste za tvojim stolom ili jedu mrvice sa njega napustiće te, i ostaćeš sam, sam samcijat za tim stolom. Još devedesetih si hteo sto za jednoga, i ostaće ti samo – sto za jednoga.

Do pobede i do slobode, hrabri ljudi.

Autor je muzičar i pisac