foto (BETAPHOTO/EMIL VAS)Nedavno se Aleksandar Vučić javno, u televizijskom obraćanju, izvinio „našoj braći i sestrama“ iz Republike Srpske zbog navodnog stravičnog izliva mržnje jednog dela javnosti u Srbiji prema njima u postizbornom periodu.
Naravno, reč je o buri negodovanja ne samo srpske opozicije, već i velikog broja građana izazvanoj dovoženjem prekodrinskih Srba u beogradsku Arenu odakle su odvoženi na različita izborna mesta na kojima su glasali i na republičkom i na beogradskom nivou, jer im je policija na neviđeno ekspresan način pribavila potvrde ne o stvarnom već o fiktivnom mestu prebivališta u Beogradu.
Naravno, teško je raspolagati njihovim tačnim brojem: moguće je da opozicija u nekoj meri preuveličava taj broj, ali sasvim sigurno je da vlast teži da ga radikalno umanji.
No, na osnovu uvida u video-snimke pristizanja autobusa i drugih vozila iz naznačenog srpskog entiteta i odvoženja državnim vozilima pristiglih građana na biračka mesta može se sa izvesnošću tvrditi da je reč o velikoj masi ljudi (uostalom, obim te masovnosti krajnje je lako bilo utvrditi da su nadležne institucije, pre svega policija uradile blagovremeno svoj posao, jer je i „vrapcima na grani“ bilo jasno da je organizovano – o državnom trošku – dovođenje birača iz Republike Srpske da glasaju u Beogradu bilo nezakonito, jer oni sa dvojnim državljanstvom imaju pravo da učestvuju na izborima u Srbiji na republičkom nivou, ali samo iz svoga entiteta, a da na beogradskim izborima mogu da glasaju samo oni koji imaju stvarno a ne fiktivno mesto prebivališta u našem glavnom gradu).
No, oni su organizovano otpravljani u Beograd da bi se što više uvećao procenat sigurnih glasova iz Beograda za SNS na republičkom nivou, a naročito zbog toga da bi glasali na beogradskom nivou jer je vlast bila svesna da će u Beogradu bez ovakvih organizovano-prisilnih migracija birača, ne samo iz Republike Srpske, već i iz dugih mesta u Srbiji, u kojima oni privremeno (fiktivno) menjaju prebivališta, ubedljivo izgubiti u našem glavnom gradu.
Ovakav tip izbornog inženjeringa čiji je epicentar bio u Areni, u toj meri je dokumentovan nepobitnim kako vizuelnim tako i audio dokazima da se on može okvalifikoati ne tek kao obična krađa već kao u novijoj istoriji civilizovanog sveta do sada neviđenio otvoreno gaženje najelementarnijih legalizovanih izbornih pravila igre. Svi oni koji su učestvovali u ovom organizacionom lancu prekrjanja izborne volje izvršili su teška krivična dela.
U svakoj pravno uređenoj zemlji zbog takvog očiglednog zlodela ne bi bili poništeni samo izbori već bi svaka vlast, ukoliko nije izgubila i poslednje zrno smopoštovanja i samoponosa, dala neopozivu ostavku.
Sasvim su providni motivi manevra nazvanog izvinjenje: naš predsednik je tim manevrom imao nameru da ostvari dva glavna cilja: da se, upotrebom otrcanih patetičnih, kvazipatriotskih fraza, predstavi kao neprikosnoveni Vođa-Zaštitnik svih Srba koji ih vodi u svetlu budućnost, istovremeno obeležavajući svoje političke protivnike kao nesposobnu rulju spolja plaćenih izdajnika koja da bi ostvarila svoje sopstvene lukrativne interese bezobzirno unosi razdor između ovdašnjih i prekodrinskih Srba; i da, s druge strane, zataška kolosalno prekrajanje izborne volje na beogradskim izborima.
Pošto se u gradskoj skupštini ne mogu donositi bilo kakve odluke koje se tiču sudbine kako Kosova tako i Republike Srpske, protesti Beograđana ne mogu biti usmereni ni protiv Srba s Kosova niti onih iz Republike Srpske, već protiv nelegalnog izbornog inženjeringa izvršenim uz blagoslov srpskih vlasti kojima je asistirao Milorad Dodik, čija će izjava da građani Republike Srpske nikad neće beogradskim Srbima oprostiti zbog toga što su svoju braću izložili neviđenom poniženju ostati neizbrisivo zabeležena kao jedna od najbeščasnijih izjava visokih državnih funkcionera u istoriji moderne Srbije.
No, Arena je samo „vrh ledenog brega“ bezakonja koje je zahvatilo čitavu Srbiju. Pošto su uspostavili potpunu nelegalnu kontrolu nad svim ključnim institucijama u Srbiji, posebno nad pravosuđem i policijom, srpska vlast se u toj meri osilila da je, misleći da joj više niko ne može ništa, neprikriveno obelodanila sve svoje manipulativne i nasilno-ucenjivačke mehanizme, tako da je većini stanovnika Srbije, posebno mladima, postalo jasno – da je car go, da će onaj kojem su narcisi, kad uđe u njihovo polje, tek do članaka, sasvim sigurno odvesti Srbiju u bankrotstvo, ne samo ekonomsko, već i moralno, duhovno i teritorijalno.
Glavni uzrok debakla tzv. suverenističko-patriotskih snaga leži u tome što su one na osnovu uvida u približno tačna istraživanja javnog mnjenja po kojem je ogroman procenat srpskih građana za opstanak Kosova u sastavu Srbije bile uverene da će izlazeći u više kolona dobiti procenat glasova koji će daleko nadmašiti cenzus.
Ali, oni nisu shvatili da je Vučić, okupiranjem medija sa nacionalnom frekvencijom, monopolisao tu temu i da mu na tom terenu ne mogu ni približno parirati. NJemu je svakako odgovaralo održavanje izbora pre konačnog presecanja kosovskog čvora, jer mu je to davalo slobodu da se biračkom telu obraća radikalno patriotskim tezama, da nikada neće dozvoliti da se Kosovu otvori put u UN, zahvaljujući čemu bi mu se priznao međunarodni subjektivitet i slično.
Naravno, to su samo „laže i paralaže“, smišljena sejanja lažnih nada, jer je sasvim izvesno da će naš gospodar, kada u skoroj budućnosti bude kucnuo neodložni čas, ne trepnuvši, primeniti sve članove tzv. nemačko-francuskog plana i time otkriti podaničko lice svog prividno radikalnog patriotizma.
Drugim rečima, tzv. suverenističke stranke, izuzevši Novi DSS Miloša Jovanovića, nisu shvatile da je Vučić glavna, nepremostiva prepreka u borbi za što povoljnje rešenje za Kosovo. Dakle, uslov za postizanje tog povoljnijeg rešenja jeste njegovo rušenje sa vlasti svim sredstvima dozvoljenim u demokratskoj zemlji, među koja spadaju i blokade kao legitimni deo pravne neposlušnosti.
Koreni moderne Srbije su nepobitno evropski, pri čemu ne mislim na geografske odrednice već na evropske sistemsko-vrednosne pretpostavke na kojima počiva autentični parlamentarizam.
Može se biti protiv ulaska u EU, ali se ne može biti za uvođenje pravne države u Srbiju na antievropsko-zapadnim načelima. To je „oksimoron“, „drveno gvožđe“. To treba da ima na umu celokupna opozicija u Srbiji i njeni ka uspostavljanju demokratije usmereni građani.
Pogotovo u situaciji kada gotovo celu Srbiju već obavija tmasta Noć totalitarnog pravnog nasilja.
Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
