Već sam, negde i nekada, pisao o tome da sam ubeđeni agnostik, dakle da ne verujem da, sa inteligencijom i znanjima koje ima, čovek uopšte može i da zamisli pojam Boga.
Posle paganstva, u kome je bio uveren da postoji više različitih bogova, svih nalik na ljude, homocentrični čovek smislio je da postoji samo jedan i jedinstveni Bog koji je čoveka stvorio po svom istovetnom liku i obličju.
Zašto?
Zašto mu je mašta bila toliko skučena?
Ali ako je nekada takva i bila, zašto je i danas takva opstala?
Ono što me u celom univerzumu najviše fascinira jeste njegova raznolikost, raznovrsnost. (Koja me – moram da priznam – dovodi u sumnju da neki i nekakav bog ipak postoji.) Kako je, primera radi, moguće da na Zemlji ne postoje dva potpuno identična zrnca peska? Ili dve pahulje snega?
Da i ne govorim o živim bićima, najpre o čoveku kod koga su u svakoj individui neuroni i dendriti različito povezani, čime se i ljudske misli neumitno razlikuju i nikada ne mogu da budu istovetne.
Svaki pojedinac na planeti misli različito od svih drugih ljudi, lepotu neke umetničke slike različito doživljava, kao i ukus hrane, zalazak sunca, me svega što ga ne samo okružuje nego je i u ogledalu njegove glave.
Naučnici su do sada ustanovili – da se opet vratimo u kosmos – da ne postoje dve istovetne planete, sunca, galaksije, da su zakoni fizike u pojedinim predelima vasione potpuno različiti od onih u našem planetarnom sistemu…
Ako razmišljamo u okvirima ovog uvoda, shvatićemo da je Vučićeva težnja za jednoumljem samo intelektualna sodomija, protivprirodna misaona blud, nešto što je potpuno neprirodno.
Da sada kažemo nešto o sabornosti.
Citiraću nekoliko rečenica iz Vikipedije: „… Prema ovakvom shvatanju sabornosti, svi Srbi su pravoslavni ili nisu Srbi, odnosno za njih ne može postojati nijedna druga religija osim Srpske pravoslavne crkve. Tako se teološki pojam sabornost… pretvara u ideološko pokriće za kolektivizam i autoritarnost. Istoričarka Dubravka Stojanović navodi da je ovakvo shvatanje sabornosti potpuno neprirodno, jer sasvim je sigurno da ljudi, pa čak i u najgorim totalitarnim režimima, nikako ne misle na isti način.“
Pojednostavljeno kazano, jednoumlje i Vučićeva sabornost su sinonimi, uzdignuti na najviši pijedestal njegovih vrednosti (i, naravno, ne samo njegovih već i svih ostalih autokrata).
Negiranjem i ignorisanjem razlika, ne samo između ljudi nego i svega što postoji, njihovi nosioci svesno i podsvesno negiraju i samo verovanje u Boga koji je, ukoliko postoji, svet upravo i načinio apsolutno različitim.
S napretkom nauke, u svim njenim oblastima, više je nego očigledna njena divergencija, njeno atomiziranje u specijalizacije (recimo u medicini) koje nijedan živi čovek ne može sve da zna.
Potpuno je nemoguće da se jedan te isti čovek podjednako dobro razume i u nabavku respiratora ili vakcina, i u to kuda treba proseći i izgraditi puteve Srbije, i u urbanizaciju i arhitekturu, i u sudstvo i tužilaštvo, i u spomenike, ma u – sve!
Jer onaj ko o sebi ima takvo mišljenje u potpunosti negira potrebu za školovanjem i obrazovanjem, potrebu za strukama i stručnošću, potrebu za znanjem.
A znanje je za takve ljude veoma opasno jer im lako dokazivim, pa i očiglednim argumentima veoma lako osporava njihovo „sveznanje“.
Vidimo kako se pod radikalima, današnjim naprednjacima, sekularna država sve više pretvara u religioznu.
Što je i prirodno: teistima je dovoljno što u nešto veruju, bez obzira na to da li je nešto istina ili nije.
Upodobljavanjem i smeštanjem politike u religiju, i obrnuto, Vučić i drugi samodršci religiju u stvari obezvređuju, koriste je kako bi dokazali da su sva znanja suvišna i nepotrebna, čime nas vraćaju ne u 19. vek već u pećinsko doba, ono doba u kome su verovanja i nastala zbog straha od groma i munje, od ustalasalog mora, od svih prirodnih nepogoda.
Svaka država, pa i Srbija, na svom čelu mora da ima osobu koja sve ovo razume, shvata i prihvata. A ukoliko to nije slučaj, ta država neminovno regresira, vraća se u prošlost, ne prihvata sadašnjost i ni ne nazire budućnost, ona je, jednostavno, osuđena na propast.
Zašto?
Jednoumlje i sabornost, uniformnost i istovetnost podrazumevaju i statičnost, društvene strukture u kojima se ništa ne kreće i ne menja, u kojima posle njihovog formiranja sve ostaje isto i nepromenljivo.
A dobro znamo da u prirodi nigde nije tako.
Ljudi, kao deo te iste prirode, menjaju međusobne odnose, menjaju stavove, promišljanja stvari, pa i sopstvena uverenja, i u toj dinamici i napreduju tako što utiču na svoju sadašnjost i na pogled u budućnost.
Prilagođavanje okolnostima jednostavno je uslov njihovog opstanka, o čemu nam veoma ubedljivo svedoči i aktuelna pandemija korona virusa i borba protiv nje.
Priča o „najsmešnijem virusu na svetu“ i Vučićevo kliberenje kada ju je slušao veoma ubedljivo svedoči o tome da on nije čovek koji bi mogao da predvodi jednu državu.
Ne zato što je loš kao čovek, nego zato što ne razume i ne prihvata osnovne postulate na kojima sve u svemiru počiva.
Autor je istoričar kartografije i književnik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
