Vučićevo potcenjivanje humanosti

Reč human, da podsetimo, potiče od latinskog prideva humanus koji je izveden iz imenice homo, u značenju – čovek. Dakle, humanošću potvrđujemo da smo ljudi. Ništa manje i ništa više od toga.

Ne treba nas zbog toga veličati, ali ne treba nas ni potcenjivati.

Predsednik Srbije svojom izjavom da je država iz budžeta svaki put izdvojila novac za lečenje dece, da to što se „okolo-naokolo“ sakupljalo ne vredi ništa, ne samo što omalovažava sve humanitarne organizacije i fondacije koje obezbeđuju milione evra za male pacijente, i što ponižava aktiviste, umetnike i sportiste koji učestvuju u takvim akcijama, već obezvređuje i sam čin pružanja pomoći, i još dalje, obezvređuje samu potrebu da budeš human.

A ovo društvo jeste humano. Jeste i podeljeno na patriote i izdajnike, na pristalice vladajuće stranke i pristalice opozicije, na glasače i apstinente, na rodoljube i mrzitelje svoje države i naroda, na pobornike vakcina i antivaksere, ali ako još postoji u svima nama, tako podeljenima, jedan jedini zajednički imenitelj, to je upravo humanost.

Potreba da pomogneš u nesreći, potreba da pokažeš da si human. I Geteov prosjak zna da je „srećan samo onaj ko voli da daje.“

Možda u tome i jeste problem. Aktuelnoj vlasti zapravo odgovara podeljeno društvo, što više podela, to bolje.

Na tome su dobrano radili duže od jedne decenije. Ako se pojavi nešto što iole ujedinjuje narod, kao ta „glupava“ humanost, treba je odmah osujetiti, treba sve osporiti, kakve fondacije i organizacije, one samo rade protiv interesa države i naroda, jer žele da navodnim humanitarnim aktivnostima kojima možda i sakupe neku siću, pokažu kako je država nesposobna.

Čemu uopšte humanost, brini ti svoju brigu i gledaj svoja posla, budi lojalan državi, partiji, ne nasedaj na srceparajuće priče, takvi samo hoće da ti otmu novac, ima ovde ko će brinuti o građanima, i tako dalje kroz tu i ostale bujice za ispiranje mozgova – do momenta kad uzimaš rečnik u ruke i tražiš reč humanost. Šta to beše?

Ali, lako će oni s tom „takozvanom“ humanošću, to je tema koja će trajati svega nekoliko dana. Ima nešto sada mnogo gore, po njih. Nešto što je takođe ujedinilo duboko razjedinjeni narod: snažan otpor prema rudarenju litijuma.

Zanimljivo je da ni tema Kosova, ni tema nasilja, kako zasad stvari stoje, nije izvela toliko ljudi na ulice širom zemlje. O čemu je reč? O suštinskoj, humanoj, ljudskoj potrebi da opstaneš na svom prostoru.

Kako verovati državi koja godinama ne čini ništa da smanji zagađenje vazduha, te su gradovi u Srbiji često među najzagađenijima u svetu – da će kontrolisati jednu multinacionalnu kompaniju dok svakodnevno razvozi tone sumporne kiseline, čak i da se time predsednik lično pozabavi, kako je obećao.

Videćemo da li će ovu pobunu naroda motivisanu elementarnom potrebom za opstankom uspeti da uguše razne priče sa televizija s nacionalnim frekfencijama, poput priče o stranim službama koje manipulišu narodom uz pomoć domaćih izdajnika, kako bi se sprečio napredak Srbije, ili priče o tome da je bilo mnogo nevernih Toma i protiv projekta Beograd na vodi, pa je on ipak ostvaren, i eno, sija punim sjajem.

Sija i zlato u Boru, ali kratko za one koji tamo prerano umiru od kancera.

A njih je previše.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.