Vučiću, odlazi – više ne važi

A karavan vlasti i opozicije ide dalje svojim utabanim putem. Taj put se zove spinovanje a to je manipulativna, obmanjujuća taktika koja podrazumeva da se informacije lukavo podmeću, doteruju i iskrivljuju.

U odnosima sa javnošću, u političkim kampanjama, spinovanje se kao metod koristi da se javnost okrene protiv neke politike ili ličnosti ili da se javnost ubedi da je ono što se predstavlja najbolje i najvrednije i u zajedničkom interesu. Svedoci smo da i vlast i opozicija u svojim kampanjama spinuju na istu temu: odbrana Kosova po svaku cenu i prijateljstvo sa Rusijom i Kinom, drugim rečima odustajanje od evropskog puta. Ni nagoveštaja o Ustavotvornoj skupštini, o zabrani rada partijama i pojedincima koji uništavaju državu i društvo već tri decenije. Traži se samo sloboda medija i slobodni i fer izbori.

Budite ubeđeni da će veliki vođa dati i jedno i drugo, kad za to dođe vreme, ali pod uslovom da on i njegovi partneri iz vlasti učestvuju na tim izborima, što će reći da ostanu na političkoj sceni Srbije kojom dominiraju tri decenije, da bi završili posao započet ratom u raspadu Jugoslavije.

Sve njih izgleda ne interesuje korenita promena sistema koji proizvodi Šešelje, Vučiće, Nikoliće, Dačiće… a pogotovu ih ne interesuje totalna rekonstrukcija tzv. Službi bezbednosti koje su i stvorile sve te partije još za vreme Miloševića. Na delu je dakle nastojanje uhlebljene političke elite da sačuva svoje pozicije i privilegije. Dobar deo današnje vlasti čine ljudi iz prošle tako da bi oslobađanje medija i izlazak na tzv. slobodne i fer izbore sve njih na čelu sa velikim vođom, aboliralo svake odgovornosti, od toga što su opustošili Srbiju a Beograd bez bombardovanja pretvorili u razrušeni Bejrut.

Podsećanja radi, evo kratke priče o čoveku koji je pod Miloševićevom parolom „Srbija se saginjati neće“ uništio državu i društvo.

Novinarstvom se bavim više od pola veka. Kao novinar obišao sam celu planetu. Nikada i nigde nisam video niti čuo da se neki političar kad je u zemlji, od jutra do ponoći svakog dana obraća naciji preko svih elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom, hvali sebe i svoje, osuđuje sve ostale i to po Hitlerovom receptu koji kaže: „Veliku laž narod će lakše prihvatiti nego malu.“

Na konferencijama za medije komentariše bukvalno sve, od ubistva opskurne kafanske pevačice, preko napisa na društvenim mrežama, do stanja na Kosovu i sportskim klubovima Zvezdi i Partizanu. I sve to radi jezikom koji ne priliči ni običnom čoveku sa ulice a kamoli ozbiljnom političaru i uz to još i predsedniku države. Citiram ga: „Oni koji me napadaju i ne vole, obični su neradnici, ološ i bitange prve vrste.“

To je verujte mi, jer to dobro znam, jezik huligana iz one rupe na severu Zvezdinog stadiona, gde se početkom devedesetih i formirao njegov karakter u međunacionalnim i međuklupskim tučama navijača zagrebačkog Dinama, Partizana i Zvezde, a pod komandom najvećeg kriminalca Evrope toga doba – Željka Ražnatovića Arkana.

Takav lik i takav karakter je danas na čelu interesne grupe ljudi, kvazinacionalista, ekstremista i nasilnika svake vrste koji sebe lažno nazivaju političarima. Oni su zloupotrebom demokratskih pravila zarobili i okupirali Srbiju tako da ona danas nema nijedan atribut koji je čini državom.

Vođa je kao što znate ili ne znate, ili nećete da znate, sa svojom bratijom zarobio i privatizovao sve državne institucije, sve tokove državnog novca, uzurpirao za sebe i svoje sva prava, a istovremeno oslobodio svake odgovornosti. Od tolike sile moći i vlasti gubi se razum i mera svih stvari, a kad se izgubi mera, nastupa ludilo. Nemojmo se više zavaravati – u Srbiji je na vlasti podzemlje.

Jer pazite, kad neko zgazi Ustav, na koji se zakleo, kad uguši Parlament kao političku svetinju, kad podjarmi sudstvo, uzurpira medije, onda tu prestaje svaka priča o političaru i navodnoj njegovoj politici, svaka priča o tome da li je legalno izabran sa ne znam koliko procenata glasova. Tu počinje priča o kriminalcu i kriminalu jer je on protivustavnim i nezakonitim radnjama postao nelegitimni predsednik.

Da li takav čovek sme da ostane na političkoj sceni Srbije pa makar sutra oslobodio sve medije i raspisao slobodne i fer izbore? To bi bez ikakve dileme bio nastavak sveopšte agonije Srbije do njenog potpunog nestanka. Ako društvo ne poziva svoje političare na odgovornost, oni sami sebe pozivati neće već će nastaviti svoje nezakonite rabote još jačim intenzitetom.

Šta nam je činiti da se to ne dogodi? Građanska neposlušnost protiv vlasti je jedino sredstvo koje nam je preostalo. Jer vlast je tu zbog građana a ne obrnuto. Uostalom „ako nema pravde za građane, neka bar ne bude mira za vlast“.

Autor je novinar