Vuk

Zoran Panović napisao je pre dve-tri sedmice u svojoj redovnoj kolumni u ovome listu da nema demokratske i moderne Srbije bez tekovina Devetog marta i Petog oktobra. Panović je bio u pravu.

Ali, gde je danas lider te velike pobune koja je htela jednu bolju Srbiju? Gde je Vuk Drašković? Naravno, svi znamo gde je – u okrilju Vučićeve naprednjačke koalicije. Znamo i da su se mnogi njegovi politički prijatelji odvajkada pitali otkud on tu, i šta traži tu, i znamo da su dobijali odgovor da je Vučićeva politika njegova, Vukova, politika, i da nema razloga da ne podržava samoga sebe. Neki su poverovali u to, neki nisu, ali savez je opstajao i pored toga što se golim okom moglo videti da nije srdačan. Sad je i obnovljen. Vuk jeste, doduše, sasvim na rezervnom položaju, ali je pristao na igru, Vučić je njegov pik u predsedničkoj trci. Koliko znam, glavni politički rezon koji ga je vodio bio je taj da se ne dopusti da Srbija preko Nikolića dopadne ruskih šaka.

To zvuči dopadljivo. Ali ne i previše ubedljivo. Vuk nastavlja, naime, da daje kredite Vučiću, bez minimalnih čak garancija. Jer: ako je doskora i polagao neke nade u to da će Vučić uraditi nešto dobro sa njegovim političkim nasleđem, postajalo je sve izvesnije, što je vreme odmicalo, da od toga nema ništa. Vukov odvažan pristup kosovskom problemu, odnos prema evroatlantskim integracijama, prema reformama bezbednosnih institucija i slobodi medija – sve je to proždirala jedna antidemokratska politička praksa, konfuzna sa svojim ciljevima, koja je Vukove najbolje ideje ako ne sasvim poništila a ono ozbiljno dovela u pitanje. Vuk, istina, nije danas taj koji se glasovima svojih proređenih pristalica odlučujuće pita o Vučićevoj političkoj sudbini. Ali, ako se ne pita o njegovoj, pita se o svojoj.