Izrailj: Autorski tekst Vuka Draškovića

Jedan narod, koji već duže od pet hiljada godina veruje da je miljenik Boga, stradao je više i strašnije nego ijedan drugi narod na Zemlji. Iz ropstva u ropstvo, sa gubilišta na gubilište. Iz Hanana, iz zemlje svoje, taj narod je rasejan po celom svetu. Za vladavine evropske inkvizicije, svak je imao pravo da ubije Jevrejina zatečenog da pije crno vino, krv Hristovu. Narod u kome je Hristos rođen kolektivno je optuživan i kažnjavan za njegovo ubistvo.

Po tuđim narodima i zemljama rasejan, taj narod je sanjao povratak u Jerušalaim i na Goru sinajsku. Pevali su psalme o biblijskom Izrailju i u krematorijumima Aušvica, Treblinke, Buhenvalda, Jasenovca. Takve odanosti svom snu i želji nije bilo otkako je ljudske istorije.

Jovan Dučić je pisao da nikada neće oprostiti Jevrejima ne to što su najveći mučenici, nego to što su najveći robovi. Što nikada i nigde ne digoše neku pobunu, ne zapališe ničiji grad, ne srušiše ničiju bogomolju, što ne ubiše nijednog cezara!

Dučić nije doživeo 1948. godinu, kad je na parčencetu biblijskog Izrailja proglašena država Izrael, a svet upoznao jevrejske Leonide. Nekoliko hiljada povratnika iz svetskog rasejanja, uspeli su nemoguće. Da odbrane tu svoju državnu kućicu od višestruko nadmoćnih arapskih vojski rešenih da tu državicu bace u more i dovrše zločin Adolfa Hitlera. Da Jevreja ne bude. Da arapski svet svojim pečatom overi Hitlerovo „konačno rešenje“.

Od tada pa do danas, Jevreji grme besom. Manjina su u okeanu biblijskih svojih rođaka kojima je svetogrđe postojanje države Izrael. I ta manjina čini čuda. U dva rata, 1967. i 1973, do nogu su potučene vojske četiri arapske države. Egipat je proteran iz Gaze i sa Sinaja, Jordan je izgubio Zapadnu obalu, a Sirija i Golansku visoravan. Povraćen je i Jerušalaim.

Poraženima je, zbog mira i pomirenja, vraćeno dosta osvojenog, ceo Sinaj i Gaza, ali dve palestinske terorističke organizacije, Hamas i Hezbolah, uz podršku nearapskog Irana, nastavljaju rat za istrebljenje Jevreja i nestanak Izraela…

***

U leto 2006, kao ministar spoljnih poslova Srbije, posetio sam Izrael.

Izvan Tel Aviva, pričinjavalo mi se da se, u toj zemlji i ljudima u njoj, gotovo ništa nije promenilo od vremena Avramovog. Neka tajnovita sila ne dopušta čoveku da tu razmišlja o životu i lepoti, kao u Atini, niti o smrti, kao u Kairu. Sve i da to ne želi, čoveka u Izraelu proganjaju razmišljanja o sudbini i Bogu. Pod nebesima Galileje, Judeje i Samarije, jedino se ne sumnja u čudesa.

Prestonica svih čuda je Jerusalim. Jerušalaim na hebrejskom, što znači: Priviđenje. Zauzeo ga je car David, faraon Sesak ga porušio i Jevreje odveo u ropstvo, Mojsije ih iz ropstva izbavio, a rimski imperator Titus ga sa zemljom sravnio. Od svih tuđinaca silnika samo je Aleksandar Makedonski, koji je od svog učitelja Aristotela čuo za Solomona i jevrejske proroke, u Jerušalaimu mač zadržao u koricama.

Dva su različita razmišljanja pored egipatskih piramida i pred preostalim kamenim blokovima razrušenog hrama Solomonovog, iznad kojeg se, u raskoši svojoj, na vrhu tog brdašceta, pokazuje džamija Al Aksa. Ostaci hrama Solomonovog za Jevreje su Zid plača, a Osmanova džamija je svetilište islama.

Svetilište hrišćana je naspram tog kultnog brega za sve Jevreje i muslimane, na brdu Golgota, na hebrejskom: Lobanja. Skoro da je neprimetna crkva izgrađena na mestu na kome se, u stvarnosti ili u legendi, odigrala najveća drama u istoriji sveta, kada je izvršena smrtna kazna nad Njim koji se žrtvovao za novog čoveka i novo, oboženo, čovečanstvo.

Jeza neobjašnjiva zatresla mi je sve damare dok sam celivao ploču na Hristovom grobu i trudio se da odagnam misao da je Isus veliki uzaludnik. Kad je oživeo Lazara iz Vitanije, svetina je kidisala da ga ubije. U njegovom rodnom selu, pokušali su da ga bace u provaliju. Raspet, na Golgoti je završio u mukama između dvojice razbojnika…

„Ganut sam svime što sam video i osetio u ovoj zemlji i u Jerušalaimu, prestonici Izraela“ – izjavio sam na konferenciji za štampu. „Ovaj grad i brdo Golgota izvor su vere i srpskog naroda. Tako bih želeo da Mojsijeva zemlja uplovi u trajni mir. A taj mir bi nastupio kad bi Hamas i Hezbolah odbacili oružje. I ne bi bilo jevrejske države kada bi Izrael položio oružje“.

„Našu borbu za život i opstanak Tito je proglasio za zločin, prekinuo diplomatske odnose sa Izraelom, naoružavao arapske armije koje su htele da nas i našu državu bace u more“, rekla je Cipi Livni, ministarka spoljnih poslova.

Jevreji i Palestinci su – rekao je dobitnik Nobelove nagrade za mir i bivši predsednik Izraela Šimon Peres – od istog oca i to je najveći izvor sukoba i nesreće. Nikako da se reši spor kome pripada biblijski Izrailj: Avramovom prvorođenom i vanbračnom sinu ili drugorođenom u zakonitom Avramovom braku. Jevreji, od obnove svoje države 1948, stalno čine ustupke Palestincima i Arapima. Odrekli su se – rekao je Peres – više od osamdeset procenata svoje biblijske teritorije. Novi ustupci su neizbežni… Ali, dokle, dokle? Zar dotle da Jevreji jednoga dana budu prisiljeni da žive u svom pamćenju!

„Budite srećni što Srbi i Albanci nemaju rodbinske odnose!“ – rekao je Šimon Peres.

U Beogradu su me dočekale optužbe da nisam smeo da provociram naše arapske prijatelje i da se zameram Hamasu i Hezbolahu. Najglasniji su bili oni koji će, petnaestak godina kasnije, klicati armagedonu kremaljske hunte nad Ukrajinom, i koji danas, kao i Tito 1967, odbranu Izraela od terorista Hamasa, Hezbolaha, Irana i antisemita širom sveta, žigošu kao magnum crimen i genocid.

Autor je književnik, predsednik Srpskog pokreta obnove

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.