Vuk Drašković: Đavolu (ni)je ime Rusija

Stepen decentralizacije vlasti koju zahtevaju ispod je autonomnih prava pokrajina u Austriji, Katalonije ili Baskije u Španiji, Korzike u Francuskoj, Škotske u Velikoj Britaniji ili autonomnih ovlašćenja Bavarske u Nemačkoj. Ne traži se, dakle, ništa što je iznad već postojećih standarda u mnogim zemljama EU. Ne zahteva se ni federalna Ukrajina kakva je, eto, baš ruska federacija, u kojoj svoje ustave, parlamente, predsednike i vlade ima 21 republika. Čak se i ne insistira na terminu „federalizam“.

Mnogi u vladajućem Kijevu, međutim, zaziru od evropske decentralizacije zemlje, zbog bojazni da bi veća autonomija regiona istočno od reke Dnjepar, a to je skoro polovina Ukrajine, značila obnovu „Male Rusije“, što je istorijski naziv za te predele, i da bi ta „Mala Rusija“, jednoga dana, mogla da krene za Krimom i sjedini se sa maticom. Sa pogrešnim i opasnim uverenjem da su ukrajinski Rusi neprijatelji Ukrajine, vlast promovisana u krvavim protestima na Majdanu povukla je potez udara na ruski jezik, oduzimajući mu status zvaničnog, uz ukrajinski, u celoj državi. Benzin je prosut na vatru dodatno i time što su antiruskom kampanjom dirigovali i ljudi koji su, odavno, u savezu sa čečenskim teroristima, kao i pojedini ekstremisti sa zapada Ukrajine kojima je raspirivanje mržnje prema Rusima i Rusiji patriotski prioritet. Ukrajinski vulkan je proključao zbog toga, a ne zbog opravdanog narodnog gneva prema korupcionaškom režimu predsednika Viktora Janukoviča. U takvoj atmosferi većinski ruski Krim napustio je Ukrajinu, što je pokrenulo lavinu međunarodnih osuda Rusije. Iz Vašingtona i većine prestonica EU utrkivali su se u porukama da je đavolu ime Rusija, pa su, logično, tom đavolu izrečene i upozoravajuće sankcije, uz najavu njegove i ekonomske i političke izolacije. Požar nije ugašen. Naprotiv, pobuna je zatresla pola Ukrajine. Nekoliko proruskih regiona gerilski proglašava nezavisnost i zahteva ujedinjenje sa Rusijom ili ustavnu reformu o federalizaciji Ukrajine i njenu vojnu neutralnost.

Vlast u Kijevu sve manje zna šta hoće, a šta neće. Ako hoće dijalog i demokratski dogovor sa regionima u „Maloj Rusiji“, onda te pobunjene i na dogovor spremne svoje građane ne sme, i zvanično, kvalifikovati kao „teroriste“. Ako neće dijalog i dogovor, nego „antiteroristički“ udar na nekoliko miliona svojih građana, onda ih njihovi saveznici moraju odvratiti od takve namere.

Strategija hajke na đavola kome je ime Rusija može da pokrene neslućenu nesreću. Tako malo je potrebno da se ugasi požar u srcu Evrope. I tako malo je potrebno da se Evropa i svet, a ne samo Ukrajina i Rusija, nađu u paklu.

Najhitniji pregovori između centralne vlasti u Kijevu i pobunjenih ukrajinskih regiona (uz učešće Rusije, EU i SAD) uslov su svih uslova za mirno i demokratsko razrešenje ukrajinske drame. Federalizacija Ukrajine i njena vojna neutralnost mogli bi, u tim pregovorima, ako strasti ustuknu pred razumom i interesom svih, da obuhvate i nedavno obelodanjeni i naglo zapostavljeni projekat austrijske diplomatije o uspostavljanju „prostora slobodne trgovine od Lisabona do Vladivostoka“. Po tom planu, upravo bi Ukrajina postala glavna karika u povezivanju Evropske unije i Evroazijske unije u nešto što politički sanjari nazivaju „unijom sudbine“.

Sada, kada se EU, Rusija i SAD peku na lavi ukrajinskog vulkana, svetu su potrebni hrabrost i vizionarstvo lidera kakav je bio general De Gol. Setimo se. Nemačka podeljena, Evropa podeljena na dva neprijateljska vojna saveza, hladni rat između SAD i SSSR-a je na vrhuncu, a francuski predsednik, najpre u Strazburu, a potom i na Crvenom trgu u Moskvi, zagledan u budućnost, uzvikuje: „Ujedinjena Evropa od Atlantika do Urala odrediće sudbinu sveta!“. Hrabri saznanje da je u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Italiji, širom EU, sve više sličnih glasova razuma i nade.

A Krim, šta sa njim? Sine ira et studio. Bez srdžbe i pristrasnosti. Ukrajinci znaju da je Krim, od Katarine Velike pa do 1954. godine, bio u sastavu Rusije i da ga 1954. Rusija nije izgubila, nego ga je tadašnja komunistička Moskva, kao da je reč o jabuci, poklonila „bratskoj Ukrajini“. Poklonio ga Nikita Hruščov sovjetskoj republici u kojoj je rođen, a Vladimir Putin, po pravu istorijskog vlasništva, vratio vlasniku. Verovatno ishitreno i nepotrebno, jer je Krim, i u sklopu Ukrajine, bio većinski nastanjen Rusima i stecište crnomorske flote Rusije. Vojno neutralna i federalizovana Ukrajina, koja bi povezivala EU sa Rusijom, mogla bi, zašto da ne, da sa Moskvom dogovori i određeno redigovanje nedavne odluke o prisajedinjenju Krima, tako da to poluostrvo postane spona obnove istorijske neraskidivosti između Rusije i Ukrajine, Rusa i Ukrajinaca.