Vuk Drašković: Zašto sam saslušavan o slučaju ubistva mladića u kafiću Panda

Da je Desanka još malo poživela, doživela bi ponovo streljanje srpskih đaka, strašnije od onog koje su, u Kragujevcu 1941, počinili vojnici Hitlerovog Vermahta. Srpske đake nisu streljali okupatori, nego Srbi, teroristička država Srbija. Eskadron smrti njenog Gestapoa, njene Udbe.

***

Bio je ponedeljak, 14. decembar 1998, koji minut pre ponoći. Ulicama metohijskog grada Peć patrolirali su vojnici tadašnje SRJ (Srbije i Crne Gore), policijske i parapolicijske snage Srbije, hameri JSO pukovnika Udbe Milorada Ulemeka, zvanog Legija. U đački kafić Panda, pored gimnazije Sveti Sava, upadaju maskirani teroristi. Huuu! – urlikali su i zapucali, pa istrčali na ulicu. Niko od vojske i policije nije ih zaustavio. Zavijale su sirene hamera JSO…

Pored stolova, za kojima su sedeli u kafiću, ležala su usmrćena šestorica srpskih đaka, a dvojica su ranjena…

Udba i TV-Srbije objavljuju da su ubice albanski teroristi!

Ubrzo je, radi obustavljanja humanitarne katastrofe Albanaca, usledilo NATO bombardovanje Srbije. Blizu 800.000 Albanaca proterano je u Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru, hiljade njih su poubijani, a hiljade goloruke sirotinje i dece pobacano u reke i u jezera po Srbiji, u tajne grobnice na poligonima policije u Beogradu… Rat sa NATO alijansom Milošević je izgubio. Potpisao je kapitulaciju, a Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN Srbija je, kao razbojnička država, proterana sa Kosova, a njen Hitler je umro u haškom pritvoru.

Ni kasnije, kad je pao Milošević, u „demokratskoj Srbiji“, streljanje srpskih đaka u Pandi niko nije istraživao. I za novu vlast ubice su bile „nepoznati albanski teroristi“.

Roditelji streljanih srpskih đaka uzalud su u Beogradu tražili da se pronađu i kazne ti „nepoznati albanski teroristi“. Niko nije hteo ni da ih primi.

U prestonici „demokratske Srbije“, sa TV ekrana i reklamnih stranica novina, tim očajnim ljudima kezio se režeći vuk, zaštitni znak JSO, Udbinog eskadrona smrti, koji je slavljen kao „oslobodilac Srbije 5. oktobra 2000“, kada je srušen Slobodan Milošević. A nova vlast je, svakog 14. decembra, obeležavala masakr u Pandi kao zločin albanskih terorista.

***
Iznenada, petnaest godina posle streljanja srpskih đaka u Pandi, 28. decembra 2013, Aleksandar Vučić, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i koordinator službi bezbednosti, u TV obraćanju javnosti, saopštava da masakr u Pandi nisu počinili ni Albanci, ni strane službe, i da će se Srbija šokirati kad sazna istinu! I kao premijer, i kao predsednik Srbije, on će ponavljati tu svoju tvrdnju, ali imena terorista i onih koji su naredili streljanje srpskih đaka i dalje su bila zatamnjena, a roditelji ubijenih uzalud su molili šefa države da ih primi. Niti ih je primio, niti je otkrivao šokantnu i strašnu istinu o zločinu. Zašto? Već deset godina nema odgovora na ovo pitanje.

Možda sam ja dobio odgovor od državnog tužioca.

***
Pod pretnjom policijskog privođenja, pozvan sam da 18. decembra 2019. dođem u „istražnu kancelariju radi ispitivanja zbog krivičnog dela terorizma“!

Otišao sam tamo. Isleđivanje je snimano i tonski i kamerom.

Tužilac je rekao da državno tužilaštvo vodi istragu protiv nepoznatih terorista albanske terorističke UČK, zbog zločina u kafiću Panda!

Otvorio je fasciklu sa fotokopijama mojih izjava i tekstova o zločinu u Pandi. Pitao je otkuda mi saznanje da je streljanje srpskih đaka naredio Slobodan Milošević, da je šef Udbe Radomir Marković za izvršenje zločina odabrao Legijinu JSO, da je taj eskadron smrti po Kosovu poubijao i mnoge Albance lojalne Srbiji, i da su te likvidacije vršene sa ciljem da se pripišu albanskoj gerili i u Srbiji raspale strasti mržnje, slepe osvete i ratne histerije?

Da li je Aleksandar Vučić jedan od mojih izvora? – pitao je tužilac. Šta mi je on pričao o Pandi? Da li mi je pokazivao neke dokaze i koje?

Zbog čega se viđam sa roditeljima streljanih đaka? Šta su mi oni kazali, a šta ja njima? Da li sam ih upoznao sa onim što sam saznao od Aleksandra Vučića? Zašto ti ljudi traže da ih Vučić primi?

***

Morbidno i zastrašujuće! Isleđivao je, kao neprijatelja države, i mene, i roditelje streljanih srpskih đaka, a i samog šefa države, tužilac koji nije krio da on zastupa i brani terorizam Miloševićeve Srbije, njene razbojničke eskadrone, hobotnicu KGB i Udbe, nerazvlašćenu i nekažnjenu, a pomamno osiljenu cunamijem putinofilije.

Ta „duboka država“ Udbe samo je malo i prolazno okrznuta akcijom Sablja. Zbog četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, bacanja u raku sa živim krečom Ivana Stambolića i ubistva Zorana Đinđića, osuđeni su samo Radomir Marković, Legija i još nekoliko terorista. Udba, taj fanatizovani ogranak KGB, brzo se oporavila. Sablja je polomljena, a istrage o desetinama, stotinama, hiljadama zločina Udbe su zabranjene.

Udbini tužioci su za Udbine teroriste, koje štite, pronašli naziv: N. N. izvršioci. Nepoznati izvršioci. Ti „nepoznati“ teroristi streljali su srpske đake u Pandi, ministra vojnog Pavla Bulatovića, novinarku Dadu Vujasinović, sudiju Nebojšu Simeunovića, Miodraga Nikolića, trojicu braće Bitići, Peđu Starčevića, Branivoja Milinovića, Nedeljka Kosovića, Đorđa Božovića, Branislava Matića, Žiku Petrovića, Boška Peroševića…

„Nepoznate“ su i ubice Olivera Ivanovića, i novinara Milana Pantića, i Srba na severu Kosova, i Vladimira Cvijana, i… spisak je predugačak. I jasan. Udba je ubica gde god je „N. N. počinilac“.

***

Kad je mene državni tužilac isleđivao o streljanju srpskih đaka u Pandi, on je bio tužilac KGB-ovskog i Udbinog čudovišta kojeg niko ne može da kontroliše i zauzdava, i koji nije skrivao tu svoju moć. Ta hidra ima svoje moćne oficire u nacionalnoj eliti, u gotovo svim medijima, u pravosuđu, u policiji, u vojsci, a kao žižak u drvetu razara kompletnu vlast u državi. Kao pečurke posle kiše, sve u režiji Udbe, umnožile su se u kremaljske staljiniste i pravoslavne zilote zagledane strančice, pokreti, udruženja, ali i novi klanovi ubica i bandi koji su kasapili žrtve.

Na suđenju ubicama Slavka Ćuruvije, Udba je, takoreći razbojnički, pogazila državu i njene zakone. Ubice, svi Udbini komandanti, osuđeni su da „robijaju“ ne u zatvoru, nego u krugu svojih porodica!

Sa televizija sa nacionalnom frekvencijom traži se da oni koji su naredili streljanje srpskih đaka u Pandi budu oslobođeni i odlikovani kao nacionalni heroji!

Po hiljaditi put, pokazuju se kao tačne reči bivšeg šefa Službe bezbednosti Srbije (Udbe) Jovice Stanišića, koji je rekao da ne postoje ni stranke, ni Vlada, ni parlament, ni predsednik, ni pravosuđe. Postoji samo Udba.