Vuk Jeremić

 U principu ne odgovaram „telima“ ako sam već pisao na ličnost – smatram njihovo javljanje u nečije ime nepristojnom arogancijom – ali, evo da napravim izuzetak. Dobro: zašto Vuk Jeremić? Odgovaram bez okolišenja: prvo zato što je izložen jednoj vrsti šikane, političke i nepolitičke, koja kao i svaka šikana ne zna za to šta je dosta. Glavno, dabome, dolazi sa Vučićeve strane, da se uradi sve da se osujeti onaj koji može biti najozbiljnija pretnja. Tek je bila najavljena predsednička trka, a već su bili izvađeni iz zaborava i pripisani Jeremiću oni nesrećni, ubijeni vojnici. Potom su se pojavile teorije o ratu. Sad je Dačić izbacio neke navodno kompromitujuće papire, zaboravljajući koliko su ga slični papiri koštali u nikad zatvorenoj aferi „Miša Banana“. Ali, nije radio samo Vučić. Radili su neki koji su nominalno protiv Vučića, ali koji su – a da to možda nisu hteli – postali njegovi saveznici u ovome poslu. Došlo se, tako, do toga na kraju da Jeremić ima kratke ruke, a dugačke rukave, kako ga je opisao jedan ovdašnji idiot političkog marketinga. I kako je na sve to odgovarao Jeremić? Pričao je o tome šta bi on uradio na mestu predsednika. Radio je to, međutim, stilom koji ovde nije zabeležen u kampanjama: sa pristojnošću čoveka koji treba da služi ljudima. Bez loše reči, bez rđave namere. Ja se s Jeremićem ne slažem u fundamentalnim stvarima (Nato, Kosovo), ali to ne znači da ne umem da cenim ozbiljnost njegovog pristupa i programa. Da li su ga pročitali njegovi vajni kritičari? Ne verujem. Oni govore o njegovom nacionalizmu, ali to su lanjski snegovi. On je miran, ne talasa, kažu. Šta treba da radi predsednik države? Kad je Nikson, nakon pobede jurio svog protivnika Kisindžera, da mu ponudi položaj, i kad ga je jedva našao, rekao mu je: „Pozvao sam vas da govorimo o budućnosti, ne o prošlosti“. Ima li nekoga ovde ko je spreman da misli na taj način?