Vuk Jeremić (2)

Nisam tokom dana hteo da je prepravljam, znam da neću zakasniti da kažem šta imam. Elem, desilo se ono što je zakonito moralo da se desi: jedna besprimerna jarost, jedan neobuzdani govor, jedna nekontrolisana sila, nisu mogli okončati drugačije nego ovako kako su okončali. U laži i nasilju. Prostor javnog političkog govora naprednjaci su zatrovali ozbiljnije nego što je Černobil zatrovao svet oko sebe, i nije to od juče: to je stara radikalska škola, koju ova njihova tobože prosvećena frakcija nije u stanju da zaboravi. Oni i njihov učitelj i danas se takmiče u tome kome će uputiti najgoru moguću reč, uvredu, ili obedu. Od ubica i lopova prave pravednike i anđele; i obratno. Šešelj i Vučić u tome su na istome poslu. Oni truju Srbiju, ne daju joj da kroči iz varvarstva. I nemojmo gubiti vreme na tom nekom nesrećnom, mračnom, poganom Jovanovu, koji je dobio ulogu buldoga, i, sav srećan, igra je sa žarom koji je redak za homo sapiensa. Ne zamajavajmo se ni sa Zoranom Mihajlović, ni sa Vulinom, oni su sestra i brat tog Jovanova: Vučić je, Vučić pre i posle svih, odgovoran za taj neprimereni, otrovni, gebelsovski stil. Teške reči? Ma znam da jesu, ali koje druge ostaju? Naprednjaci nikome ne daju da otvori usta, odmah su tu da ih svakome zapuše, kanta pomija (DJV) obavezan je rekvizit. Izigravanje finoće – kad se Vučić prepodobi – samo je jeftin trik. Mali Alek, kad je svojoj bibliotekarki vraćao Zmaja, da li je iz njega zapamtio istorijski stih da „hulje lepo zbore al’ nitkovski rade“? Ma đavola! Skromnim i beznačajnim glasom opominjao sam to društvo da bi valjalo da se vrati u civilizaciju govora: spominjao sam im Vučju jamu, užasno liče. Sad kad su beskrupulozno nasrnuli na Jeremića (kad su sebi pucali u petu), da li će stati? Neće, odgovaram, jer kad bi prestali tako da govore, prestali bi da postoje.