Vuku povodom babe

I taman da pomisliš, kud ćeš više, kad kao grom iz vedra neba puče vest da se ta nagrada dodeljuje i nekakvoj „babi koja se češlja“, valjda onoj iz poslovice koju si Ti zapisao i otrgao iz zaborava. Daleko bilo, Vuče, da sam ja cepidlaka, ili neka protuva kojoj sve smeta, ali moram da Ti objasnim šta se čini u toj papazjaniji koja nas maltretira svako veče sa TV ekrana, blago Tebi, ti nisi imao ni TV ni Nacionalni jadni, pardon, javni servis, jer mi nikako nije jasno da li to priznanje dodeljuje isti onaj napred pomenuti narod!?

Elem, taj bućkuriš počinje tako što glavni junak u 20. veku i to pred sami početak 21. veka, trči do nekakve reke, valjda neke Morave pošto je i glumac i autor sa te obale, tu stane na neku dasku koja je nad rekom i da prostiš, Vuče, skine se, naravno donji deo odeće, uhvati se za kolac koji je tu zaboden i… a šta bi drugo, nego vršio nuždu. Pa, Vuče, i u Tvoje vreme, kada nije bilo mnogo čega, imućniji seljaci su imali nužnik, ako ništa drugo ono šašom omeđen prostor gde su vršili nuždu! Ako to nisu imali, odlazili bi u ševar da ih niko ne vidi, a ne na obalu reke! Da ne pričamo, Vuče, da naučnici i danas otkrivaju neka divlja plemena na ovoj jadnoj Planeti i da ta plemena imaju neke rupe koje im služe za nužnik!

I samo što je pao u reku, pazi jada, baš tada puče kolac za koji se držao, taj junak, a i autor, ljut na sebe i sve ostale napravi nužnik u svojoj avliji, pravo čudo tehnike koje neće još niko napraviti za jedno tridesetak godina. Budi pametan, čas gologuz nad rekom čas u kompjuterizovanom nužniku!!!

Da je kojim slučajem moguće da ustaneš i da čuješ govor tih junaka krstio bi se do podne, a od podne bi se pitao šta si Ti uopšte radio na tom prosvetnom planu kada ne razumeš više od polovinu reči izgovorenih u tom bućkurišu.

I sve to, Vuče, da se oprosti, ali kako da se oprosti hvalisanje autora da se za vreme prikazivanja tog čuda u zemlji Srbiji otkazuju krštenja, venčanja i sahrane, jer je narod „gladan“ takve zabave, a niko da mu objasni da se i u Tvoje vreme i u ovo moje, kod pravoslavaca krštenja i venčavanja obavljaju u prepodnevnom vremenu, a sahrane odmah iza podneva! I tako, moj Vuče, samo što završi sa tim čudom, i autor i svemoćni Javni servis nastaviše da snimaju nastavak, pa još jedan, pa… ko preživi možda će Ti pisati, ako je ovako blesav kao ja, koliko ih je bilo. I taman da odahnemo kada se, opet na tom jadnom servisu, pojavi lično, niko drugi, već predsednik države i slatko se „ižljubi“ sa Dragojlom, to ti je, Vuče, jedan od junaka tog zakuvanog smoka, i posle tog ljubakanja više nikom ništa nije jasno.

Sad ćeš se Ti zapitati što Ti ja ovo pišem.

Ako je nagrada koja nosi Tvoje ime dodeljena ovakom zbivanju, da ne kažem junaku koji ovo smisli, pitam se, Vuče, a nemoj da se praviš lud, i Ti da se ne zapitaš, gde je tu „izvanredan doprinos i razvoj kulture Republike Srbije“ i da li se neko sprda sa Tvojim imenom i delom. Da nije ono sranje na početku, oprosti, Vuče, za ovo „sranje“ Ti si me učio da pišem kao što govorim, ili možda taj sataraš, Ti napisa da je to jelo u koje se „tura“ sve i svašta, tako da smo čas u dvadeset i petom a čas u osamnaestom veku kada je radnja serije u pitanju i da ne nabrajam. I sve bih ja to razumeo, ali mi nikako nije jasno da mudri akademici, oni iz SANU, ćute i ni reč ne progovaraju, ili pak oni to i ne gledaju pa kako da govore. Imaju oni drugih briga, gde koju tezgu ugraditi, a ne da se bakću sa mrtvim Vukom i oživljenom babom koja se još i češlja.

Toliko, moj Vuče, za ovo prvo javljanje, a drugo će biti kada ospu drvlje i kamenje svi oni koji su se prepoznali u ovoj mojoj žvrljotini!

P. S.

Nije mi jasno zašta je pomenuti dobio nagradu sa Tvojim imenom: ako je kao glumac, ima još stotinak glumaca u ovoj Srbiji koji su je pre zaslužili, ako je kao scenarista, ima najmanje dvojica pre njega, a ako je kao prijatelj predsednika, e onda je učinjena nepravda prema… Šut… šuti bre, budalo, kažem ja sam sebi!

Nenad Ristanović Staparski, književnik