foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV/DS)Jedan od najvećih umova na prelomu 15. i 16. veka, filozof i teolog, Erazmo Roterdamski, u čuvenom delu Pohvala ludosti (vreme reformacije, knjiga je spaljivana) oštro kritikuje povlašćene vrhove crkvenog klera i države koja je pod vlašću duhovne i društvene ludosti. Postupci političara proističu iz zaljubljenosti u slavu, a podržavaju ih panegiričari i najuglednije ljudske institucije.
Makar deo navedenih misli podseća na sadašnju stvarnost Srbije u kojoj državni funkcioneri i političari iz vrha Srpske napredne stranke hvale ne ludosti nego svaki postupak Aleksandra Vučića. I zaljubljenost političara u slavu o kojoj govori Roterdamski u potpunosti se odnosi na njega (organizovanje pompeznih mitinga podrške) pošto on sanja da uđe u istoriju bar kao knjaz Miloš Obrenović.
Razumljivo je da ljudi iz SNS-a podržavaju svoga vođu jer se radi o jednoj politici i jednom programu, ali je nenormalno da svako njihovo izlaganje počinje zakletvom vernosti šefu kao što se sveštenik zaklinje u jevanđelje.
A predsedniku se čini da je svaka kritika koja dolazi iz opozicije neopravdana i oseća neodoljivu potrebu da na svaku lično odgovori koristeći najteže reči (lažovi, lopovi, pljačkaši). Očigledno, nije mu ušao u glavu poznati stih Branka Miljkovića „ubi me prejaka reč“.
Panegiričari ga u refrenu podržavaju, u čemu, kao šampioni, prednjače Ana Brnabić, Aleksandar Vulin, Aleksandar Martinović, Vladimir Orlić, a ne zaostaju i drugi, npr. Bratislav Gašić, neodmereno ga zasipajući pohvalama.
Vulin je čak predlagao da se u državnim nadleštvima okače predsednikove slike. Martinović je u Skupštini pokazivao Vučićev studentski indeks sa desetkama. Tako se stvara kult velikana.
Predsedniku, koji oštro odgovara na svaku kritiku, valja kazati da je često najbolji odgovor – ne odgovarati ništa.
Političari zaboravljaju da je preterana pohvala u politici isto što i uspavljujuća pilula u zdravstvenoj terapiji. Za otmenog čoveka preterana i nekontrolisana pohvala gotovo je ravna uvredi i kod njega izaziva stid.
Ali u vrhovima pojam stid kao da ne postoji. Vlast smatra da je kritika vredna samo ako je pohvalna.
Zato na svaku političku karikaturu ili satiričan tekst reaguje nervozno i odbojno, a pri tome ima podršku od svojih medija i zaboravlja umetničku i društvenu funkciju tih oblika kazivanja. Karikaturom se može, i na manjem prostoru, više kazati nego ubojitim komentarom. A satira je društveni lek.
Zapamtio sam stihove u kojima je Zmaj dao pravu ocenu satire: „Satira je ravna nožu / treba oštro da postupa / manje boli kad je oštra / više boli kad je tupa“ .
Toga zahteva držao se Radoje Domanović, najveći srpski satiričar. Pravi kritičar je dragocen kao plemenita biljka koju treba pažljivo negovati.
Čini mi se da predsednik ne shvata da se iza čestih i neodmerenih kritika krije lični interes (dobra pozicija u vlast, unosno radno mesto, pobeda na tenderu). Neki od njegovih najbližih saradnika su preletači iz drugih partija koji su se prešaltovali i priključili izbornom pobedniku. Izgleda da je zakonitost da ljudi iz vrha vlasti uvek imaju uljeze.
Takvi, kako kaže A. Baljak, prvo steknu poverenje, a potom i sve ostalo. Za njih je karakteristično da onim najuticajnijim prilaze podvijena repa. Klonim se teških reči, ali čini mi se da je prava – to su ulizice. Veliki Meša Selimović za njih kaže: „Ulizice – to su za mene najgori ljudi na svetu, najštetniji, najpokvareniji.
Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi verni svakoj državi, kao kurve neverni svakom pojedincu. Najmanje ljudi od svih ljudi. Dok njih bude nema sreće na svetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrednost.“
Autor je profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
