Vulinova privatizacija države

Svedoci smo, gotovo svakodnevne, zloupotrebe državnih institucija i degradacije pravnog poretka kojom se urušava civilizacijski nivo u društvu i usporavaju promene vrednosnog sistema. Primera selektivne i/ili proizvoljne primene propisa i procedura je više. Setimo se javne rasprave u Narodnoj skupštini Republike Srbije, tokom koje je narušena zaštita tajnih (iz službenih evidencija MUP-a i teritorijalnog organa Ministarstva odbrane) i podataka o ličnosti narodnog poslanika Zorana Živkovića. Takav postupak je pokazatelj izostanka elementarne demokratije i uzurpacije vlasti i nedopustiv je u pravnoj državi. Plasiranje ličnih podataka u najširu javnost nije bilo u interesu javnog poretka, već dnevne politike. Poslednji primer je naredba ministra odbrane o „merama zaštite tajnih i službenih podataka i dokumenata“. Prema saopštenju Vojnog sindikata Srbije, naredbom se reguliše obaveza da zaposleni u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane (MO) potpišu izjavu saglasnosti o privremenom oduzimanju njihovih privatnih mobilnih telefona.

Saopštenje MO da je aktualna naredba ministra zasnovana na Zakonu o tajnosti podataka i Zakonu o Vojsci Srbije, te da se njom bliže uređuje način korišćenja telekomunikacionih uređaja u prostorijama u kojima se obrađuju i čuvaju tajni podaci, ne otklanja sumnju u mogućnost i nameru zloupotrebe lične imovine i podataka zaposlenih. Naime, zakon i podzakonska akta, kojima se reguliše uspostavljanje postupaka i mera zaštite tajnih podataka, potiču iz 2009. i 2011. godine. Tim propisima, pored ostalog, uređeni su fizičko-tehnička i zaštita podataka u informaciono-komunikacionim sistemima koji su od interesa za odbranu i bezbednost, radi sprečavanja štete po interese Republike Srbije. Regulisano je ko može biti korisnik tajnih podataka, zatim pravo pristupa istima, vršenje nadzora i unutrašnje kontrole nad postupanjem sa tajnim podacima i drugo – do kaznenih odredbi.

Navedeno ukazuje da su, pre više godina, stvoreni normativno-pravni uslovi da rukovodioci organa javne vlasti preduzmu mere iz svoje nadležnosti. Nadležnost rukovodioca, svakako, podrazumeva obavezu procene bezbednosnih rizika kojima se stvaraju mogućnosti za kompromitaciju tajnih podataka, ali i poštovanje propisa iz oblasti zaštite podataka o ličnosti i privatnosti istih. Diskutabilan je pokretački motiv ministra odbrane da sada i na ovakav način „bliže uredi“ već uređeno i to u sistemu gde su svi pripadnici bezbednosno provereni i pod stalnim su opservacijom bezbednosnih službi. Svrsishodnije bi bilo da je išta preduzeto po pitanju razmatranja odgovornosti i preduzimanja mera za neizvršavanje obaveza iz važeće regulative.

Privatizacija državnih organa ne doprinosi uspostavljanju mehanizama koji obezbeđuju zaštitu tajnih i ličnih podataka. Stanje u toj oblasti je zabrinjavajuće i predstavlja delikatan problem. Svašta se piše i svakako se priča, bez razmišljanja o posledicama iskazanih reči. Pojedini državni zvaničnici ne razlikuju dobro od zla, niti svoju korist od očigledne štete. Učestalo predočavanje (domaćoj i međunarodnoj) javnosti podataka o vrsti, broju, stanju,…raspoloživog (i poželjnog) naoružanja i vojne opreme, zatim materijalnim (ne)mogućnostima „oslonca na sopstvene snage i sredstva“, pokazateljima koji predočavaju stanje morala u Vojsci Srbije i drugim, ukazuje o odsustvu svesti o javnom interesu. Pojedini postupci mogu se okarakterisati kao krivično delo i iziskuju reakciju nadležnih organa. U protivnom, tolerancija pospešuje samovolju i obesmišljava tvrdnju da niko nije iznad zakona.

Neoboriva je činjenica da privatnost postoji i na poslu, kao što je nesporna obaveza zaštite dostojanstva zaposlenih, ma gde oni bili u random odnosu. Kao država članica saveta Evrope, a time i potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, Srbija se obavezala da joj je ljudsko dostojanstvo uvek na prvom mestu. A osnova dostojanstva je privatnost. Prema tome, svaki organ, pa i MO, mora da uzme u obzir da li je i kako ograničenje privatnosti propisano zakonom, da li je preduzeto u meri i potrebi zaštite interesa službe, da li zaposleni mogu da predvide posledice svoje (pisane) saglasnosti, da li je zaštita tajnih podataka mogla da se reguliše na drugačiji način itd.

Na kraju, treba imati u vidu da pravo na zaštitu podataka o ličnosti i privatnosti nije apsolutno i da, u izuzetnim situacijama, može biti narušeno, ukoliko je pretežnija potreba zaštite interesa Republike Srbije. Izuzetnost podrazumeva da ne postoji pravni osnov da se zaposlenima oduzimaju mobilni telefoni na mestu rada, ukoliko oduzimanje ne služi svrsi vođenja pretkrivičnog, krivičnog ili prekršajnog postupka. Poenta je u sprečavanju zloupotreba, kako pojedinaca, tako i nadležnih organa, te primeni kaznenih odredbi zakona za prekršioce regulative. Za očekivati je da ministar odbrane, sa svojim saradnicima, osmisli drugačiji način sprečavanja zloupotrebe multimedijalnih uređaja u određenim administrativnim i bezbednosnim zonama i prostorijama u kojima se čuvaju, koriste, obrađuju i uništavaju tajni podaci. Ne manje bitno je da i sam prestane sa saopštavanjem podataka koji su mu povereni ili do kojih je na drugi način došao, a od nacionalnog su interesa.

Autor je general-potpukovnik (u penziji), član Glavnog odbora Demokratske stranke