Vulinove poruke

Arogantnost, nadmenost, uvredljiva intonacija, i svađalačka konotacija probudila su sećanja na događaje od pre tridesetak godina. U osvit velike nesreće koja nas je zadesila pojavljivao se isti ovaj Vulin, u nešto drugačijem izdanju, kao vesnik i glasnogovornik zločina koji su sledili. Iskolačenih očiju sipao je otrovne reči usmeravajući ih prema onima koji su pokušavali da razumom zaustave oslobođeno ludilo.

Vođen zaštitničkom rukom Mirjane Marković odapinjao je verbalne strele prema „neprijateljima srpstva“ Vređao je, prozivao, ponižavao, i pretio svim „domaćim izdajnicima“ i „stranim plaćenicima“ koji su želeli da ugroze „dostojanstvo države i srpskog naroda“. Huškao je na obračune, pozivao na linč, optuživao bez dokaza, odano služeći svojoj mentorki i njenim zločinačkim ciljevima. Epilog njegovog delovanja je dobro poznat. Većina je prošla kroz pakao rata, sankcija i bombardovanja. Vulinu se ništa loše nije dogodilo.

Promenio je izgled, skratio kosu i našao novog mentora. Umesto levičara postao je nacionalista, a mogao je i bilo šta drugo, što bi mu omogućilo da se dočepa vlasti. I novom mentoru su bili potrebni takvi kakav je on. Beskrupulozan, amoralan, prevrtljiv i spreman za svaki oblik podlosti. Za gadosti koje je izgovarao i divljenje koje je iskazivao bivao je nagrađivan visokim funkcijama ministara, koje je obavljao kao da glumi u filmovima Mela Bruksa.

Uniforme koje je za sebe kreirao i epska retorika koju je prilagodio svojim ulogama izazivale su kod ljudi pomešana osećanja sačinjena od neverice, stida i potrebe za gromoglasnim smehom. Umesto da se bar malo podsmehnu, vojnici i policajci su mu salutirali. On je uživao u svojim ulogama i raskošnom životu ( ne zbog tetke iz Kanade, već zbog nesebične podrške mentora).

Javno mu se divio i veličao ga, i bio uvek spreman da umesto njega nekoga ispljuje, ponizi, izvređa i zapreti mu „velikim bratom“. To su obično bili predstavnici Hrvatske ili neke druge susedne države. Obilato je koristio pogrdne nazive za pripadnike određenih nacija ili nacionalnih zajednica. Takvim vokabularom je iskazivao svoj „patriotizam“ želeći da pokaže sopstvenu superiornost i bezvrednost onih drugih.

Nacistički i fašistički stavovi koje nije prikrivao niti ih prikriva su produkt infantilne strukture sa dominantnom potrebom da se prikaže moćnim. Volja za takvom ekspresijom je potisnula sva druga osećanja i modelirala svesnu instancu, postavljajući je u poziciju da najpre pronađe zaštitnika a zatim, u njegovo ime, a radi zadovoljavanja sopstvenih agresivnih poriva, napada, izaziva i vređa. Takvim akcijama se oslobađa napetosti i doživljava osećanje moći.

Verbalni napad na ambasadora SAD se, verovatno, nije dogodio bez znanja Vulinovog mentora i gospodara Srbije. Teško je dokučiti racionalno objašnjenje za takav diplomatski ispad. Bilo bi za sve nas pogubno, ako Vulin, kao ptica zloslutnica, šalje glas da sankcije Rusiji neće biti uvedene.

Autorka je neuropsihijatar iz Vršca